Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио 2. марта 2025. године, у Недељу праштања, свету Литургију у храму Светог Саве на Врачару и том приликом рукоположио ђакона Немању Калема у чин свештеника.
Беседа Његове Светости Патријарх српског г. Порфирија:
Данас је, браћо и сестре, Недеља праштања, а сутра почиње Велики пост. У данашњем одломку из Матејевог Јеванђеља Црква нам наглашава и подсећа нас шта је то важно да се држимо током поста. Сам одломак који смо чули јесте одломак из Беседе на Гори, а њему претходи реч о молитви и то о молитви којој нас учи сам Господ наш Исус Христос, који открива да наша молитва никад не треба да буде само за нас и никад појединачна. Зато нам каже да не треба да трошимо многе речи, празне речи, него да једноставно изговарамо молитву Оче наш, у којој је јасно речено каква молитва наша треба да буде. Најпре, наглашено је да се молимо сви заједно заједничком Оцу, Оцу небеском, тј. наглашена је чињеница да је Бог отац свих људи и да позива све у познање истине, у спасење, а да је задатак нас као Цркве, имајући Њега као заједничког Оца, да се молимо сви заједно за читав свет и за све људе без икаквих подела и без икаквих расправа и свађа око мишљења, како каже апостол Павле у одломку из Посланице Римљанима коју смо чули.
И ево, ова реч коју смо чули напомиње да је важно током поста да праштамо једни другима. Наиме, проширује и објашњава последње стихове молитве Оче наш, па вели да ако ми не праштамо једни другима, како можемо очекивати да нама неко опрости било шта, а камоли да нам опрости Господ који нам је све дао и који не гледа на грехе наше, него гледа на нашу спремност да препознамо свој грех и да од Њега као Лекара затражимо помоћ и исцељење. Дакле, праштање коме је посвећен и данашњи дан у нашој Цркви, треба да буде интензивни и непрестани садржај поста који нем предстоји, а да праштање којим се учимо у току ове Четрдесетнице буде саставни део нашег живота, свакодневних наших мисли, наших речи и наших дела. Јер, како можемо очекивати да нам Бог опрости много више, неупоредиво више, хиљаду пута више од онога што ми можемо и треба да опростимо својим ближњима, да опростимо једни другима.
А онда вели Господ у овој причи да је важно и како постимо, да је важно да разумемо да сам пост по себи није врлина. Није пост сам по себи врлина, нити је сам по себи циљ. То што не једемо одређену врсту хране и што испуњавамо одређена правила јесте неопходно, важно и потребно нама, али није то циљ и није то довољно. Ако то чинимо због тога да би нас други приметили и не само то, него да би нас похвалили као духовне, као подвижнике, као боље од других, онда је тај и такав пост промашен, онда се он не разликује од обичне дијете, којој се многи данас подвргавају да би постигли спољашње телесне ефекте, којима задивљују друге и диве се сами. Уздржање од хране и од било чега није само по себи врлина. У зависности од тога какав став имамо у односу на пост, па и на тај спољашњи пост, пост ће бити нама спасоносан и биће пут који нас води Христу или ће бити погрешан пут и биће погубан по нас. Ако постимо да бисмо се вежбали како бисмо се припремили за дубљу вежбу, вежбу уздржања од сваког зла у нама, било умом, било у речи, било у делу, и ако се оспособимо и оснажимо да то уз помоћ Божју и чинимо из љубави према Богу и из љубави према ближњим и зато што знамо да је то исправан начин живота, да је то, како кажемо, наш православни хришћански етос без којег ми нисмо оно што јесмо, онда пост добија свој смисао.
Вели апостол Павле да онај који не једе мрсну храну, не презире и не осуђује оне које једу, јер ако се ми уздржавамо од одређене хране и испуњавамо одређена правила поста, а презиремо оне који су поред нас и осуђујемо их, већ знамо шта је то. То је оно што је веома добро и пластично описано на примерима многих фарисеја који су испуњавали закон – требало је да испуњавају и то је било исправно – али погрешно је било што су хтели потврду и похвалу овде и сада и чак есхатолошку награду, тј. очекивали су награду од самог Бога. Нису доживљавали исправан начин живота као нормалан пут, као нешто што се подразумева, него су то чинили да би се хвалили и преузносили тиме у односу на друге. Дакле, важно је да имамо исправан став у односу на пост, да то видимо као духовну вежбу, а не као циљ; да то видимо као испуњавање закона Божјег и као одговор на љубав Божју, као израз наше личне потребе, као израз и потврду своје љубави према Богу и према ближњима.
У овој причи се такође једном речју каже: Где је благо ваше, тамо је и срце ваше. То се односи и на спољашњи иметак, али и на унутрашњи иметак и имовину такође, тј. у вези са овим што смо претходно рекли о смислу и циљу поста, сама по себи имовина и материјална добра нису зла и погрешна. Све што постоји и што је Бог створио јесте добро, али у зависности опет од нашег односа према ономе што имамо, зависиће и наше опредељење за љубав Божју или против ње. Ако се уздамо у то што имамо, ако се уздамо у своју славу и своју моћ и мислимо да су то вредности, ако ту налазимо и мир и покој, ако ту везујемо своје срце, ако нам је то примарно, онда смо се везали страсно за нешто што је мимо Бога и изван Бога. Међутим, ако знамо да је Христос почетак и крај, да је Он све и свја, да од Њега све зависи, па и то што имамо и богатство, и славу, и моћ, онда ћемо знати вредност свега што имамо као нешто што је само по себи пролазно, али због тога што га имамо као дар Бога, благодарићемо Богу и везаћемо своје срце, своју љубав и своје биће за Њега и бити исто тако спремни да када дођу тежа времена, када дођу искушења, када будемо лишени онога што имамо, благодаримо Богу, јер знаћемо да је то Његов дар чији смисао Он зна, а на нама је да са вером и поверењем у Његову љубав и у Његову промисао све прихватимо.
Нека Господ Бог да да пост који предстоји буде благословен, да праштамо једни другима. Праштајте и ви мени недостојном на свему чиме сам изазвао било коју врсту смутње, неразумевања или чиме сам се огрешио о било кога од вас и од било кога из наше помесне Цркве. Праштајте и свим епископима и свештеницима, као што и ми молимо Бога да и вама свима све буде просто. Праштајте и молите се за нас и молимо се сви једни за друге, а молимо се ми свакако непрестано за сваку душу живу да одговори на призив Божји, на љубав Његову и да иде путем спасења. Амин.
СПЦ
