Патријарх Порфирије: Покајање је најбољи и најисправнији пут нашег живота

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 16. фебруара 2025. године у цркви Покрова Пресвете Богородице у Београду

У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, ево нас у предворју Великог поста –  Велике четрдесетнице. Као што смо и претходних недеља читали одломке из Јеванђеља који су препуни духовног смисла, поруке и поуке за нас и данас смо чули одломак из Лукиног Јеванђеља, који називамо Прича о блудном сину, иако се у прошлости, у светоотачкој литератури, ова прича чешће назива Прича о милостивим оцу. Ово је једно од најдубљих, најбољих и најсавршенијих литерарних дела, уопште узевши историју људске књижевности.

У овој причи имамо три личности. Отац и два сина су главни актери. Најчешће је наш поглед усмерен на млађег сина који је узео своје наслеђе, тражио од оца своје наслеђе и отишао из дома очевог, мислећи када се одвоји од оца, на неки начин и бунтујући против оца, да може умножити своје таленте и своје дарове и да може наћи себи смисао и срећу. Прича показује да одвајање и бунт сами по себи не гарантују пуноћу, смисао и постизање циља. Ова прича показује да је младић, који је изоставио свој труд, напор и подвиг за оно што је добио од оца или, боље рећи, што је отео од оца, јер није чекао да сазри време да му отац сам укаже поверење и дарује и више од оног што му је он тражио, него, узевши од оца оно што је мислио да му припада и хотећи да тиме дође до врхунца и пуноће, био изневерен. Десило се нешто сасвим супротно: он је потпуно осиромашио и свој живот учинио животом равним животу бескорисних бића.

Међутим, није циљ ове приче био то, него је циљ приче био да се покаже да без обзира на дубину пада, без обзира на удаљеност од очевог дома, човек никад није потпуно изгубљен уколико не изгуби свест о томе да је отац увек отац, уколико не препозна да је његов пад промашен живот и уколико се у њему не пробуди, у најмању руку, жеља, вапај, чежња и потреба да се врати у првобитно стање. Једном речју, циљ ове приче је био да покаже да иако смо грешни, слаби и немоћни, Бог нам је Црквом својом даровао покајање, могућност преображаја као могућност устајања из највеће слабости, из највећег мрака, из највећег блата. Управо ова прича то показује. Оног тренутка када се сетио дома очевог и када је препознао у себи потребу и жељу да се врати дому очевом, тог тренутка је овај син био исцељен. Видели смо када се вратио оцу –  заправо и пре него што је стигао у дом очев – отац, чувши да му се син враћа, истрчао је из дома и загрлио сина, иако је син рекао да није достојан да се назове сином свог оца и да је спреман да има ниже место него најамници очеви. Отац није потезао никакве аргументе, није му била потребна ниједна реч, него је, како казује ова прича, приредио велику гозбу.

Дакле, покајање, браћо и сестре, јесте најбољи и најисправнији пут нашег живота. Покајање није само тренутак виђења својих промашаја, него је наш животни став и наше опредељење као трајно стање, у којем непрестано гледамо у лице Божје, чезнемо за Њим, чезнемо за домом Очевим, знајући да Он нама иде у сусрет и пре него што смо помислили да Му се вратимо и пре него што смо осетили потребу да се вратимо. Али, рекох, најчешће наше духовно око је усмерено само на овај део приче и на овог сина који изгубљен беше и нађе се, по речи очевој.

Међутим, у причи постоје још два актера. Постоји старији син, који је био у дому очевом, који је био послушан оцу и чинио све што је потребно на имању очевом. Тај старији син, који је по свему био исправан и испуњавао сва правила, када је чуо да му се млађи брат вратио и када је чуо да је отац радостан, да слави и да спрема гозбу, он се растужио или, боље рећи, разгневио и замерио оцу, употребивши реченицу када је говорио о свом млађем брату: Твој син је био такав и такав, а ти си му приредио гозбу. А ја који сам непрестано са тобом нисам био удостојен ни много мање гозбе. Дакле, овај син је био усмерен на себе, овај син је мерио свако добро које је чинио и овај син је поредио себе са својим братом и сматрао да све припада њему. Свако од нас, браћо и сестре, може препознати себе у млађем сину, блудном сину, али може препознати себе и у старијем сину. Колико ли пута у току дана упоредимо себе и говоримо: Мени припада више, а овом другом мање, или овај је лошији од мене, па му је дато више. И не само то! Кад неко указује пажњу, када неко хвали другог и указује пажњу другом, иако то нема никакве везе са нама и никакву штету не трпимо, ми често у себи осећамо завист. Сматрамо да пажња и љубав припадају само нама, а, у исто време, нисмо спремни да пружимо љубав ни да дамо. Нисмо спремни да пружимо милосрђе, нисмо спремни да испунимо реч Божју: Будимо милостиви као што је милостив Отац наш небески.

Управо такав је био овај син. Он је био непрестано у дому очевом, у радости његовој, уживао је љубав свог оца, али му то није било довољно, него је хтео да све што отац има и што пружа њему, не даје ником другом, па макар то био и његов брат, у коме, ево, сад види странца. Дакле, у овој причи као што имамо млађег сина, кога називамо блудним сином, споља видљивом, имамо и старијег сина, који је такође блудни, који је такође отуђен, јер се отуђио изнутра од свог оца, од љубави, од извора љубави, јер је био оптерећен егоизмом, самољубљем и себичношћу. Дакле, свако од нас је неретко и један и други син: и син који видљиво и споља чини грехе и син који је споља исправан, али изнутра труо и отуђен и одсечен од свих и од свега. Свако од нас је и тај син и та кћер.

Међутим, у овој причи је централна личност отац. Свако од нас, иако је и један и други син, требало би да уложи напор да се уподоби оцу. Јасно је да је отац показао несебичну љубав према млађем сину, али старијег сина, који сав кипти од беса, ословљава са чедо; не показује мање снисхођење и мање љубави у односу на старијег неголи према млађем и обрнуто. И једног и другог грли и воли. И једном и другом дарује све што има, читавог себе: Није ли све што имам твоје? У свему учествујеш, све имаш са мном и све делим са тобом. Отац, који заправо јесте слика Бога, пре свега јесте Бог љубави и сваком дарује читавог себе, свако је за Њега непроцењив и непоновљив, и без обзира на то колико се ко и на који начин даје за Њега, Он сваком излази у сусрет, сваком припрема гозбу и савког ословљава са чедо. То треба да буде и наш циљ и наш узор. То је и Црква као Тело Христово. Она свако дете грли, она сваког сина грли: и оног који је транспарентно погрешан и који то не крије, али и оног који мисли да је безгрешан, да је исправан, да је искључиво и потпуно у праву без остатка.

Ми који верујемо у Христа и који верујемо у речи Христовог Јеванђеља, добро знамо и верујемо да нема човека без греха и да, заправо, нико не може без љубави Божје као предуслова и као могућности нашег повратка Богу, тј. повратка себи. Нека би Бог дао да, иако јесмо и као један и други син из ове приче, идемо путем покајања, али, у исто време, да попут овог милостивог оца из јеванђељске приче, ми будемо и отац и мајка  увек и свима и да будемо милостиви као што је милостив наш Отац небески, како бисмо онда заиста били чада Цркве Његове, Цркве Христове и деца Једног у Тројици Бога кога славимо сада и увек и у векове векова, амин.

СПЦ