Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио 1. марта 2025. године свету Литургију у малом храму Светог Саве и том приликом извршио освећење антиминса за одређени број београдских храмова.
Појашњавајући верном народу свештени чин који је обављен на почетку свете Литургије, Светејши Патријарх је подсетио да се у раној Цркви света Литургија служила на местима где су страдали мученици или на моштима пострадалих за Христа. – И до наших дана је остало да свету Литургију служимо на моштима светитеља, тако што на свакој Часној трпези стоји антиминс са честицом моштију неког светитеља. Обичај је да се антиминси освећују када у епархију дође нови епископ, који је изабран Сабором и који је признат код свих помесних Православних Цркава, па стога антиминс јесте гарант православности, тј. црквености сабрања које служи свету Литургију – поручио је патријарх Порфирије.
Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија:
Браћо и сестре, ми немамо дилему да треба да бирамо добро а не зло. Ми веома добро знамо шта је врлина, а шта је грех. Знамо шта је љубав, а шта је мржња. То знамо најпре и напросто из своје природе, јер смо саздани као иконе Божје. Међутим, ако се некад деси да из неког разлога, по смућењу или по слабости, будемо збуњени, па не знамо или не можемо да одлучимо између врлине и греха, ако не знамо шта је врлина а шта грех, онда је довољно да отворимо било коју страницу Новог Завета и ту ћемо наћи јасну разлику између онога што нас води Богу и онога што нас удаљује од Бога. Знајући шта је добро и шта је врлина, ми не само да имамо олакшање и помоћно средство уз које можемо то препознати, него када се определимо за пут који води Богу, Господ је аутоматски са нама и благодат Његова, благодат Духа Светог нас не само надахњује, него и подвиг врлине и љубави, подвиг узрастања у добру благодат Божја врши заједно са нама, а често и уместо нас. Према томе, будићи да верујемо и будући да све што чинимо вером води Богу, како каже апостол Павле говорећи о другом путу, све оно што није од вере јесте грех. Ми, дакле, немамо дилему, ослањајући се у веру Христа и поверење у Њега, шта нам ваља чини.
Али из данашње jеванђељске приче јасно се види да није довољно чинити врлину, држати се закона Божјег и испуњавати заповести Божје. То се подразумева, јер је то израз нашег склада. То је оно што показује и потврђује нашу истинску, праву, здраву природу и нормалан и здрав начин постојања. Али то није довољно, јер постоји један регулатор и један компас, постоји једна димензија сваког нашег подвига и нашег бића која је огледало нашег живота и која одређује да ли је добро, да ли врилина, да ли је пут који смо изабрали хотећи да идемо ка Богу заиста благословен. Тај регулатор и тај критеријум зове се смирење. Поставља се питање: да ли ми оно што чинимо чинимо из љубави према Богу, зато што сматрамо да је то исправно и нормално и да смо само тако аутентичне иконе Божје или то чинимо из неког другог разлога или то чинимо, пре свега и изнад свега, због тога да би нас људи препознали као духовне, да би нас похвалили, да би нам указали част? Да ли, дакле, то што чинимо јесте израз љубави према Богу и ближњем, са свешћу да и кад учинимо највише што можемо јесмо само недостојне слуге Божје, а да у исто време имајући такав доживљај себе, тј. имајући смирење у себи, Бог нас узвелича и Бог нас прославља, али изнад свега и пре свега, оно што је најважније, истински нас прима у своје наручје као своју децу?
Насупрот смирењу постоји самољубље и гордост, а толико пута смо у Јеванђељу наишли на не само прављење разлике између смирења и гордости и афирмисање смирења и осуде гордости, него смо јасно видели да они који иако испуњавају у потпуности закон, будући да су испуњени још више самољубљем, себичношћу, гордошћу и осуђивањем другог, бивају одбачени. И зато и наша молитва мора да буде увек молитва смирености. Она је најбоље изражена кроз речи молитве којима нас Господ поучава, тј. кроз молитву Оче наш, где се молимо да увек буде воља Божја, не да буде онако како ми хоћемо или не, не да буде онако како ми мислимо да Бог хоће, него да у смирењу ослушкујемо глас Божји и да прихватамо вољу Његову као најбољи пут, као спасоносни пут, као духовни пут, као пут који нас води у Царство Божје. Наравно, та наша молитва бива примљена и бива услишена само онда када је потврђена и љубављу према ближњем, где централно место заузима наш однос кроз покајање и кроз праштање. То подразумева спознају и самоспознају да смо слаби и немоћни и да као такви имамо потребу подршке других, молитву других и милосрђе Божје, али да ће нас Бог помиловати, то је сигурно, само онда када и ми показујемо милосрђе у односу на ближње, када ми њима праштамо. Зато и ми свакодневно понављамо речи: И опрости нам дугове наше, тј. грехе наше, слабости наше, падове наше, промашаје наше, баш онако како и ми опраштамо ближњим.
Дакле, да нам Бог да смирења и да нам дȃ да не само изговарамо молитву Оче наш, него и да са њом живимо, како бисмо онда заиста могли и са љубављу смели стати пред Господа и говорити да је Његово Царство Оца и Сина и Светог Духа сада и увек и у векове векова. Амин.
СПЦ
