…Двоструки човек, створен од две природе
У неизрецивом чуду…
О, парадоксално чудо
[Ви сте] међу… створењима,
И нематеријално и материјално:
Материјал су ствари које видите,
А нематеријално су анђели.
Дакле, међу њима сте и ви
Живи човек, двоструки:
Нематеријално међу разумним [бићима]
И разуман међу нематеријалним.
+Свети Симеон Нови Богослов, Химна 53
Док је гледао у пространство неба, посматрао ноћне звезде и посматрао месец, псалмописац се упитао: „Шта је човек, да га се сећаш?“
Питање људске личности је прастари свраб који нас и даље сврби. Колико год утуљен, данас се међу нама креће исти дух који је псалмописца натерао да преиспита ситноћу човека и његовог постојања.
Пречесто се о личности говори у оквиру претпоставки западне филозофије и психологије, спуштајући човека на биолошку монаду и описујући разум, самоспознају и свест дефинишућим карактеристикама његове личности.[1]
Ово неправедно поступање према личности занемарује сложену духовну природу човека, сложеност која се доживљава у откривењу унутар срца.[2]
Људска личност, која се сувише често своди на животињу, је најдубља од свега створеног, као што пише Свети Василије: „Ти си човек, али једина од животиња која треба да буде обожена.“
Ухваћени смо у густу светску маглу засићену материјализмом.
Тежина земаљске бриге упија сваку унцу духовне енергије чија је сврха да нас покрене напред и прихвати оно што се не може видети.
Ми не живимо онако како нас описује Нови Богослов, двоструко-једно, јединствена личност која држи реалности оба света.
Често живимо само за оно што видимо, занемарујући целину себе призвану да постане двоструко једно.
Уживамо у белом сјају друштвених медија, флуоресцентној декаденцији мега продавница и виртуелном пљуску лајкова, љубави, смеха и плача… све време покушавајући да ослободимо ноздрве од мириса трулог леша који допире изнутра.
Пуштамо дух да умре и постане дефинисан апетитом.
Ми сами себе деградирамо, падајући у замку дефиниција модерности које желе да будемо ништа друго до ли лабораторијски пацови у кавезу.
Да бисмо се ископали из пећина подчовечанства и почели да живимо ван апсурда, морамо почети од аскетизма.
Подвижништвом се обнавља људска личност и препознаје двојност.
Аскезом се боримо да се ослободимо свега што нас везује за страсти.
Истинско ослобођење долази одбацивањем маске страсти и прихватањем двоструког јединства људске личности.
Сазнање о нашој личности се открива само кроз теологију, а теологија је непосредно искуство Бога.
Прихватајући свој духовни живот и приањајући се Богу, постајемо истински људи и чинимо један мали корак ка освећењу.
Фусноте:
[1] Митрополит Јеротеј Влахос, Личност у православном предању, 130.
[2] Архимандрит Софроније, Његов живот је мој, 44.
ИЗВОР: https://deathtotheworld.com/articles/a-paradoxical-wonder-the-double-one/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 29.07.2022.
