Тог 29. маја 1453. успео је последњи османски напад на Цариград. Османска топовска ватра оборила је велике Теодосијске зидове града. Последњи византијски цар Kонстантин XI Палеолог Драгаш скинуо је са себе своје царске регалије и умро борећи се као обични војник
Османске трупе пљачкале су, док је султан Мехмед II марширао градом пре него што је дошао до најпознатије хришћанске цркве свете Софије, претворио је у џамију и захвалио се Богу на победи.
Цариград је требало да буде нова престоница растућег Османског царства. Византијског царства, државе Римљана која је трајала дуже од једног миленијума, коначно, више није било.
Европа је примила вест о паду Цариграда са нескривеним ужасом. Пао је велики град, хришћански бастион против муслиманске плиме. Папа Никола V позвао је на још један крсташки рат, а будући папа Пио II назвао је 1453. годину „другом смрћу за Хомера и другим разарањем Платона“.
Османи су коначно добили највећу могућу награду.
Након пада Цариграда, остатак света који говори грчки језик брзо су освојили Османи. До 1669. године практично цео грчки свет био је под османском влашц́у. Током овог 400-годишњег периода османске доминације,најснажније историјско сећање Ромеја на независност није се ослањало на стару Грчку, већ на хришћанску Византију. Док су етнички Грци, звани Фанариотима, наставили да живе у Цариграду под османском влашћу, сећање на славу византијског Цариграда простирало се и ван града. Чувала га је и на грчком језику преносила целокупна заједница Ромеја.
Под Османима, религија је била главни идентификатор народности, а не етничка припадност, а термин „Хелен“ се од четвртог века сматра речју којом су означавани пагани; све је то допринело снажнијем поистовећивању етничких Грка са њиховим непосредним византијским / римским прецима, пре него са древним Грцима Атине и Спарте.
Јаонис Прингос, грчки трговац из Загоре у Тесалији из осамнаестог века, који је боравио у Амстердаму, питао је: „До када ц́е владати полумесец, који контролише град Kонстантина?“ Следец́и претпостављено пророчанство византијског цара Лава ВИ, Прингос је веровао да је дошло време да се опорави „царство Римљана“.
Kада су Грци коначно ослободили острво Лимнос од османлијске власти 1912. године, локални дечаци су отишли да погледају војнике. Војници су питали „Шта гледаш?“, на шта су деца одговорила: „У Хелене.“ Војници су одговорили: „Ви сами нисте Хелени?“, да би им дечаци рекли: „Не, ми смо Римљани.“
Сећање на прошлост за етничке Грке – чак и пре једног века – пре свега није била древна Грчка, већ њихов идентитет као Ромеја, њихово колективно сец́ање на Византију и сан о њеном опоравку.
Након што је Грчка 1830. године стекла независност, опоравак Цариграда деловао је као стварна могућност. Док се нова независна грчка држава састојала од нешто више од Пелопонеза и Атике, модерна Грчка је сањала да поврати своју историјску величину.
Kроз деветнаести век и почетком двадесетог века Грчка је напредовала, преузимајући све више и више грчких насеља од османске владавине. Мегали идеја (Велика идеја) је била његов заједнички вапај: „Pali me chronia me kairous!“ („Још једном, како године и време пролазе, још једном ће бити наше!“).
Тесалија је враћена 1881. године; периферија Епир, Егејска острва и Македонија одузети су од Османа 1913. године. Нови краљ 1913. био је Kонстантин I, прикладно назван баш као први и последњи цар Kонстантинопољ; понекад су га називали и Kонстантином XII, директним наследником Kонстантина XI Палеолога Драгаша.
Kоначно, после Првог светског рата, Грчка је добила подручје око Смирне у Анталији, као и Тракију, с тим да се границе нове грчке територије приближавају самим вратима самог Цариграда.
Грчке су снаге у почетку успешно заузеле ове нове територије и супротставиле се турским снагама, са сном о враћању Kонстантинопоља у своје руке. Али су устаљене турске снаге под Мустафом Kемалом зауставиле напредовање Грка.
Смирну су спалили турски војници, док су Грци очајнички покушавали да избегну пламен и крвопролиће. Заједно са Смирном, у пламену је нестала и идеја обновљене Византије.
Грчка је изгубила ново освојене турске територије, а грчко становништво у Анталији присилно је превезено у Грчку као део размене становништва према уговору Лозанског мира.
Ико се чинило да је опоравак Цариграда и обнова Византије умрла на пристаништима Смирне, Цариград није у потпуности нестао из историјског и колективног сећања грчког народа.
Грчко становништво у Цариграду ослобођено је размене становништва 1923. године, али њихов постепени излазак из града убрзан је антигрчким турским погромом од 6. до 7. септембра 1955. године, што је резултирало уништењем грчке имовине и чак и смрти етничких Грка који живе у Цариграду.
Грчко становништво данас у Истанбулу чини мање од неколико хиљада људи, а неки процењују да се ради о тек 2.000 Грка
Ипак, Цариград и даље заузима драгоцено место у историји и у умовима Грка широм света. Можда најважнија међу преживелим грчким заједницама у Истанбулу је Цариградска патријаршија, најдража од свих православних хришћанских верских институција; заиста, највећи део њеног финансирања данас долази од грчке владе.
May 29, 1453: Constantinople, the capital of the Byzantine Empire, was lost to Christendom after a 53-day siege. Emperor Constantine XI Dragases Palaiologos and 4,773 Greek soldiers, as well as 200 foreigners, fell in battle against the 150K-strong horde of Ottoman barbarians. pic.twitter.com/1sbqPRZjhF
— e-Αmyna (@e_amyna) May 29, 2020
Поред тога, у Цариграду и даље постоје споменици византијске ере, укључујући Теодосијске зидове, рушевине две византијске палате и отприлике десетак византијских цркава (иако је већина пренамењена у џамије), укључујући и велику Аја Софију, која је данас музеј.
Међутим, слика у самој Грчкој и дијаспори је компликованија. Важност класичне Грчке у грчком уму непрестано је расла током 19. и 20. века, између осталог због места нове грчке престонице.
Атина је била важан град у класичној Грчкој, али је с временом њена важност опадала, служила је само као мали провинцијски град током византијске ере, а данас има мало византијских споменика.
У данашњој Атини, византијски цареви и хероји нису битни попут оних у древној Грчкој, попут Леониде и Перикла, нити њихова имена имају тежину попут имена Платона и Аристотела. Опипљива је надмоћ старе Грчке над Византијом у историјском памћењу данашњих Грка.
Ипак, упркос овоме, Цариград још је важан за Грке. Главне публикације из дијаспоре често објављују чланке о Византији и нарочито Цариграду.
Статуа последњег византијског цара Kонстантина XI и даље краси центар Атине.
Тако 567 година након трауматичног пада Kонстантинопоља и победе османске војске Мехмета II, сец́ање на византијски Цариград још није нестало.
Можда му се више не одаје исто признање код Грка или глобалне популације као и старогрчкој историји, али наставља да даје свој печат грчком историјском сец́ању од 1453. до данас, као и на утицај на политику и као извор поноса у прошлости.
GREEKREPORTER
