У средњем веку, Црква је имала једно моћно оружје: страх од пакла. Временом, мистичко поимање живота је ишчилело, а ђаво, са свим својим инферналним инвентаром, није много више од смешне причице за децу. Али ни рај, као ни пакао, више не чини део духовног искуства човека; поставши радикално трансцендентни, они прелазе у чисту апстракцију. И будући да страх од пакла и радост Царства немају места у човеку, остала је још само истина, смисао живота. Управо у тој тачки, модерни човекје најрањивији.

Зло укида сваку могућност излаза, оно влада беспоговорно, човек пати неизлечиво, и чини да други пате. Овај свет је пали свет, али висина са које је пао не постоји. Нема кривца: појам греха је у највећој мери испражњен смисла, а праштање на трагичан начин губи свој разлог постојања. Нико не тражи опроштај, јер су сви несрећни, жртве случаја који их је бацио у егзистенцију. Једино што могу, то је да постану што мање осетљиви и да се забораве; или да храбро егзистирају изван сваког Логоса; или још, да покушају да престроје човека, уклањајући сваки остатак метафизичке зебње.

Човек живи у одсуству континуитета, понесен мутном струјом скоковитог ритма, зароњен у испресецано трајање. Живот више нема тајни: нема другог посвећења, иницијације, сем у технику. Ко се још усуђује да говори о љубави – пред лицем усавршеног умећа – технике – секса? Ко, било коме, може да саопшти mysterium tremendum (страшну тајну) да каже: »ово место је свето»? Каквим биолошким речником се модерном човеку може говорити о Матери Дјеви?

Лица људи који данас творе историју не дозвољавају да их неко замисли на коленима, у контемплацији. Будући да је тајна зла нерешива без појма пада, историја у својој зачараној бесконачности изгледа као некаква мана на углачаној површини ништавила, где се не догађа ништа.

Разлагање људске материје је тако дубоко да је најурођенија, најприроднија идеја, идеја унутрашњег јединства људског рода, првог и другог Адама, данас најнеприступачнија, најхерметичнија, чак и за хришћане. Стога толика незаинтересованост која обавија хришћанску поруку. »О свему томе ћемо говорити неки други пут« (Дап. 17, 32). Свака реч је постала неефикасна, унапред, у принципу.

Човек, ужасно практичан, одмерава, рачуна, и ако му се деси да се запита шта му »доноси« авантура хришћанства, он баца један брз поглед на савремено хришћанство и констатује да не постоји никаква битна разлика: као и у свету, он види хипокрите и промашене људе који крију своју слабост, или лукаве који користе »опијум« да би се домогли циљева о којима се у пристојном друштву не говори. Ако је свет више него икад уморан од говора и придика, ако реч више не погађа никога, то значи да се ситуација, од времена вавилонске куле наовамо, погоршала: не ради се више о конфузији, мешању разних језика, него о конфузији унутар језика. Људи више не разумеју једни друге. Заједница је раскинута. Човек одише изолацијом.

Хришћанство, поставши социолошка прашина, може ли бити место сијања присуства Бого-Човека? Може ли лице Христово поново да »заблиста у лицима његових,« како каже једна стара литургијска молитва? Цело питање се своди на то. Снажна је једино она порука која не репродукује речи Логоса – него сам Логос; једино ће његово присуство од поруке створитисветлост и со.

Експлозивна клица Јеванђеља револуционише, претура, али не структуре света, него структуре људског духа. Од активизма, нагласак се помера на појаву Бога у човеку, на силазак Христа у човеку:

»Кад стекнеш унутрашњи мир – хиљаде око тебе ће се спасти«.

Савремени човек је нешто модификовано, измењен је сам његов антрополошки тип, понајвише одлуком »Све је дозвољено.« Али, тај човек је несрећан у дубини душе. Његова туга још проналази одјек у жеђи за слободом. Још који тренутак он је способан да се одрекне свега, само ако би, макар и за магновење, угледао Христа, проговорио с њим. Међутим, да би се то догодило, весник хришћанства би морао да престане да прежвакава лекције катихизма, да не буде само човек који говори о Богу – него да постане неко у коме је могуће Бога срести. Ако можемо да нађемо Христа у Јеванђељу, то је зато што тамо свака изговорена реч садржи у себи целокупно његово присуство. Благовесник треба да се поистовети са Христом који говори, треба да пројави у слави његово присуство, или да заувек ућути.

Спасење се обавља само у Цркви: служба речи пролази кроз службу светих тајни и завршава се у утеловљењу. Али, тело се излива ван историје, и у превазилажењу ослобађа човека сваког социолошког отуђења. Ово је јасно описано у пасажу о позиву апостолима: »Оставите мртве да сахрањују своје мртве« (Мт. 8, 22); вокација, позив, превазилази социолошка гробља.

У време Васељенских Сабора, монаштво се уздигло као снажно упозорење које је говорило о крају: и колико је генерација било потресено моћном сликом његовог јунаштва. Међутим, данашње монаштвоје изнад света, али не и у њему. Хришћанство је више него икада позвано да се истовремено нађе изнад и унутар, и то је суштинска ствар.

Проблем уопште није неки нови језик. Постоји чак озбиљна опасност да би се њиме могао снизити ниво поруке. У ствари, ради се о томе да се човек уздигне.

»Које близу мене, близује ватре.« Не парадокси, нити дијалектика, него ватра која сагорева. Треба се вратити једноставном и шокирајућем језику парабола.

»Никада човек није говорио с таквом силом« (Јн. 7, 46). Целим својим бићем Христос је објављивао »сасвим Друго«, изокрећући у сваком моменту етаблирану перспективу, не остављајући »камен на камену«.

Порука треба да обнажи човека од свих социолошких омотача, да га шокира таквог, голог, и да га затим обуче у Христа. У Русији, држава је тако држала Цркву, да се у моменту избијања револуције мислило како ће заједно са монархијом пасти и ова. Међутим, од тога није било ништа. Монаси строгих и затворених манастира су ушли у живот као слободни људи. Зрачили су својом тишином. Ту слободу треба открити, пре свега. Прогонитељи, логори, сви су хришћане ставили ван закона. Како брзо и лако таква ситуација ослобађа од сваке социологије.

У речима »Тражите Царство Небеско» – садржи се највећи парадокс. Треба наћи оно што се не налази у свету; вечно у времену, апсолутно у релативном. Како? Од сваког »имати« прећи на »бити«. Зар »блажени нишчи духом« не значи: блажени они који нису сопственици, поседници духа, него су постали дух, јесу дух? Само они постају истински скандал за свет, скандал за Цркву – моћ поруке.

Постати дух, значи већ живети оно Друго, већ бити Друго. То је есхатолошко искуство: Царство Божије постаје иманентно човеку.

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

grigorijepalama.wordpress.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име