Данас више није реч о реформи структура и установа, већ једноставно о стварању новога човека, свемоћног господара своје судбине и историје, дубоко убеђеног у њихов смисао или бесмисао, с тим да и једно и друго преузима са истом мером. Тек у таквој напетости где човек доводи свој бунт до желqе да pоправи самога себе истина Божија има прилику да се чује више него икад раније. Од њених сведока њени слушаоци изискују двоструки захтев: имати слуха за побуњеног човека и за његову трагичну самоћу да би се са њим отпочео један отворен дијалог и, с друге стране, истину треба приказати на његовом језику и на његовом нивоу. Тада ће реч Божија, јеванћелска керигма (проповед), која се поново чује, свакако бити ефикаснија од било које апстракције ма којег система, посебно теолошког. Научни позитивизам, егзистенцијализам, марксистички материјализам или једноставно здрав разум просечног човека, страствено трагају за новијим човеком, вођом, ослободиоцем, који ће држати у својим рукама судбину света и који би имао кључне одговоре ,на питања зашто и како да човек живи. Позната је јеванћелска изрека ,о слепоме: „Ако слеп води слепога обојица ће пасти у јаму”, ниже од човека. Треба, дакле, поштено преиспитати да ли су савремене тежње истински усмерене на превазилажења и куда оне воде.
НЕУСПЕХ АТЕИСТИЧКОГ ХУМАНИЗМА
Човечанство узето у својој емпиријској датости остало је неизмењено у току векова и опире се свакој наметнутој дисциплини. „Што се више мења, све више је исто”, каже француска пословица. Шта-више, опажа се опасно назадовање у правцу Simius Sapiensa -a „ученог мајмуна”, који се приближава са атомском бомбом у рукама: то је непредвиђен и посуновраћен антрополошки преображај. Ничеов „разиграни бог” у опасности је да се ужасно досађује у тој регресивној еволуцији у правцу Homo stupidusa доктринара. Видовити философ Берђајев непобитно је тврдио да су Бог и његово дете — човек — узајамно условљени. ,;Тамо где нема Бога, нема ни човека , такав је билаnс религије сведене на човека.
Човек је одувек био подвојен, раздиран својим страстима, не помирен својом судбином, јер је неспособан да осмисли своју смрт. Псалмопевцу је то јасно (Пс. 8,5) и зато се он чуди да се Неко сећа таквог једног јадног створења. Треће не постоји. Изван тога Божанског Неко, Хајдегер види трагичну самоћу утонулог у бриге и смрт: Sein zum Tode, ,,биће за смрт,;. Зато, према Хајдегеру, чим човек пређе своју меру, он постаје само „немоћан бог“.
Упркос покушају идеолога хегелијанског и марксистичког погледа на свет да у историји предвиде један период у коме ће се појавити нови човек, феноменологија и егзистенцијализам су издржали сумњу у таквог човека и описују га као сломљено биће, које живи у „разореном свету,;. Тако, безброј човекових сићушних открића онемогућавају му да изгради једну лествицу вредности и да сагледа смисао свега. Изванредно потрошачко богатство пропраћено је запањујућим сиромаштвом моралног и религиозног осећаја. На врхунцу свога богатства човек више не зна како да се држи и понаша. Као неко дете претрпано поклонима, савремени човек ухваћен је у замку ствари, он је поседнут оним што поседује. Али управо због тог изобиља човек постаје све мање везан за ствари. Као и његова кола, ни један предмет није намењен да траје, него да се замени бољим. Ништа више није трајно. Онда се поставља питање: чему ће ми сва ова добра, шта да радим с њима? Узнемирен, забринут, човек се пита, — чак и такав атеист као што је Марло-Понти, који каже: Човек је осуђен да трага за смислом,,, — што значи да га његово људско достојанство гони да изналази нову визију света, увек нову јер је човек у целости мисао.
ЕВАНБЕЛСКА ПОРУКА
Да би се дао одговор на питање које поставља свет, само расуђивање није довољно. Потребно је апеловати на чин вере, на „обнову ума у Xристу,, (1 Кор. 2,16), о којој говори апостол Павле. Сукоби између секуларизованих идеологија, између самих људи неизбежни су. Тада се позива трећи учесник у дијалогу: Дух Утешитељ и Бранитељ, да би човек видео себе „у својој ограничености“ очима Божијим, „очима голубице“, као што каже свети Григорије Нисијоки. Еванђеље изричито говори: „Ја, Светлост, дођох на свет, да ни један који верује у мене не остаје у тами“ (Јов. 12,46), и мада Христос напушта овај свет, Он оставља своју Реч у самом срцу историје (Јов. 12,48). Та животворна реч није никаква статична доктрина, него живи простор Присутности Божије. Зато је сваки сведок Еванђеља пре свега присутан и садашњи, он је у дослуху са видљивим светом, али га он тумачи у светлости невидљивога света и тако доприноси да се Божја Замисао о историји у крајњој тачки састане са свима оправданим тежњама савременог хуманизма.
Тај Божански Сведок обраћа се свим људима, говорећи: „Царство Божије је унутра у вама“, Бог је присутан у свим светским збивањима, али ви то не знате и :не видите. Он позива људе и хвата их у самој сировости њиховог тренутка. Он указује на савременост Исуса Христа са човеком свих епоха. Управо, из дубине хуманизма и његових вредности створи Бог људима 20. века.
Сва генијалност Тејар де Шарден-а је у томе да приказује историју космоса као еволуцију која води ка човеку. Заиста, ако човек више није астрономском средишту васионе, он је, свакако, на њеном врху, јер човек је космичка еволуција која је постала свесна сама себе. Ако Време Старога Завета води ка Месији, после Педесетнице, новозаветно време Цркве усмерено је ка последњим догађајима Другог Христовог доласка и носи човека ка његовом савршенству у виду новог створења, али сада заиста новог, јер сам Бог постаје нови Човек — „ево Човека!,; — Он је апсолутни Човек и сви иду за Њим.
Овде није реч о томе да се стари човек само „закрпи” и „оправи;;. Спољашњи стари човек се распада, али се унутрашњи (нови) обнавља сваки дан;; (2. Кор. 4,16), каже свети Павле. Преображај у другом рођењу (крштењу) је коренит: „Човече, не заборави шта си! Уважавај своје царско достојанство“, узвикује свети Григорије Нисијски. „Шта је човек?”, пита ап. Павле. „Учинио си га мало мањим од анђела, славом и части венчао си га… Све си покорио под ноге његове” (Јевр. 2, 7—8). Према светоотачкој мисли, налик на Христово троструко достојанство, човек је цар, свештеник пророк: „Цар п^ владању над својим страстима, свештеник по приношењу свога тела на жртву, пророк, јер познаје велике тајне.” Еванђеље, као велика повеља, радосно благовести: „старо прође, гле, ново постаде”, јер „ако је ко у Христу, нова је твар” (2 Кор. 5,17). Од тада „ у Христу Исусу нити што помаже обрезање ни необрезање него нова твар; (Гал. 6,15). Затим се Свето Писмо завршава овим сведочењем самога Бога: „Ево, све ново творим” (Откривење 21,5).
По узвишености својих иеповедника и својих мученика, хришћанство је месијанско, револуционарно, експлозивно. Еванћеље позива на употребу силе којом се осваја Царство Божије и мења стари облик света у најновији, незастариви свет есхатологије.
СВЕТОСТ, НОВА ЧОВЕКОВА ДИМЕНЗИЈА
Ново створење, нови. човек, то су синоними светости. „Сви сте ви позвани да будете свети”, каже свети Павле. Со земље и светлост свету, светитељи су постављени као овет1ионица и воће човечанства. Ови сведоци, час у блеску, час у сенци и прикривени, потпуно преузимају историју на себе. „Рањени пријатељи Женика-Христа”, мученици су „класови пшенице које су цареви жнели, а Господ их унео у
житнице Свога Царства”. Мученицима на смену долазе светитељи и обасјавају свет. Али Еванђеље позива сваког човека, и зато апостол Павле сваког верника назива „светим”.
Ако је од времена Оваплоћења Црква, према Оригену, испуњена Светом Тројицом, од времена Педесетнице она је испуњена светитељима. У богослужењу на празник Свих светих нестају све преграде: „Величам све пријатеље Господа мога, и ко жели ово, нека се придружи свима”. Позивница је упућена сваком човеку, „облак сведока долази нам у сусрет,;, каже св. Јован Златоусти, да би објавио позив целом свету.
Светост је ооновно обележје Цркве: она је Једина света и та Заједница светих одражава светост Божију: „Твоја светлост, Христе, сија на лицима светих Твојих,\ Али шта значи светост? Ако све речи служе за обележавање ствари овога света, онда се светост не односи ни на шта људско. Светост је својствена само Богу. ,;Име му је Свети“, вели пророк Исаија. (Ис. 57,15). Божанска мудрост, моћ и сама љубав имају нешто слично у људском животу, док је светост превасходно нешто „сасвим друкчије“. „Гоподе, једини си ти Светац” (Откр. 15,4). У исто време Божија заповест је веома јасна: „Будите свети као што сам Ја свети”; пошто је Он једини свети, Бог нас уздиже да постанемо свеци добијајући део Његове светиње (Јевр. 12,10).
Завршно дело Божије љубави у овоме је: „Више вас не називам слугама, него вас назвах пријатељима” (Јов. 15,15). То је сама суштина Новог Завета. Привучен Божанским магнетом, човек је по-, стављен у орбиту Бесконачности Божије. Бог вади човека из овога света и поново га враћа у свет као светитеља, чинећи га сасудом богојављења и извором освећења за космос.
По своме етимолошком значењу „светост” на јеврејском указује на одвајање, на изузимање, на потпуну припадност Богу, на залиху коју Бог чува и намењује за тачно одређен позив у свету. Исаијино виђење Светости Божије улива свештени трепет и указује на бескрајно растојање измећу трансценденте светости Божије и ,праха и пепела” људског (Пост. 18,27). У тајни свога Оваплоћења Бог превазилази своју сопствену трансцендентност и његова обожена људска природа постаје „јединосуштна”, „исте суштине” са човековом, постаје иманентна, доступна човеку, она га ставља у своју „близину огњену”.
У Старом Завету, теофаније (богојављања) збивале су се само на ретким местима где се Бог откривао у Своме муњевитом јављању; то су била „света места”, као што је „купина несагорива” (Изл. 3,2). Али од Педесетнице, свет у својој целини поверен је светитељима да би се огањ којим кори она „купи-на несагорива” проширио на цео космос: „Јер цела земља је Моја”, говори Бог. Некада је човек слушао упозорење: „Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља” (Изл. 3,5); један делић овога света је освећен, јер га се дотакла божанска светост. Једна врло стара иконографска композиција о светом Јовану Крститељу означава прелазак на нови поредак у космосу: икона приказује Претечу како гази по земљи упрљаној грехом, али тамо где он крочи земља под његовим стопама претвара се у рај. Икона хоће да каже: „Земљо, постани наново чиста, јер ноге које те газе јесу свете”.
Светац, нови човек, одскаче од обичног, од старог, и његов нов лик представља за просечне људе саблазан и лудост. За практичног човека светац је просто некористан човек, чему би он још могаода служи? Управо та његова „некорисност,; или, тачније, та његова отвореност ка Трансцендентном поставља заборавном свету питање: бити или не бити. Светац, чак и онај најусамљенији и најскривенији, „одевен простором и голотињом, на својим слабим плећима носи терет целога света, таму греха, и он штити свет од Божанске правде. Неки пустињак изговара своју последњу предсмртну молитву као завршну реч свога служења људима: „Нека сви буду спасени, нека сва земља буде спасена, , . . . Пошто су били у „заједници греха,\ свеци вуку све грешнике ка „заједници светих,
Невернике не саблажњавају свети људи, него их збуњује то што сваки хришћанин није светац. Добро је рекао Леон Блоа: „Постоји само једна једина туга: не бити светитељ,\ А Пеги је говорио: „Некада су били потребни светитељи и светитељке сваке врсте, а данас било би потребна још једна нова врста,\ Симона Вајл је још снажније изразила ову потребу за новим свецима необичне врсте: „Данашњем човечанству потребни су нови свеци, свеци који би били генијални.
Часопис Теолошки погледи
