„Господе, нисам достојан да дођеш под мој кров“.
Самопоуздање или самоспознаја?
То су два стања људског постојања која ових дана привлаче интересовање многих људи. Када је ниво самопоуздања и самопоштовања, односно вере у себе и своје способности низак, тада осећамо кривицу, тешко нам је да предузмемо иницијативу, расположење нам је малодушно и доносимо изборе у личним односима, као и у нашим професионалним очекивањима и активностима, који су за нас често катастрофални или омаловажавајући.
С друге стране, ако људи траже самоспознају, они су отворени за опасност да се прецене или да рачунају само на своје позитивне аспекте, док, што се тиче својих негативних квалитета, могу да изаберу пут „видећемо то касније“, или „ако се људима не свиђа…“.
Не наилазите често на људе који су уравнотежени, који се не одбацују, без обзира на све слабости које имају или који не прецењују ниједну добру особину коју могу имати што резултира ароганцијом и поносом.
За разлику од оваквог погледа на свет, вера предлаже уравнотежен приступ, који извире из нашег односа са Христом. Наше сопство, наше постојање је од вредности јер је то слика Божија, утиснута у наше личности од почетка, а затим поново начињена оваплоћењем Христа. То је зато што Бог препознаје јединствену вредност у нама људима, јер нас воли и као целину, али и сваког лично и посебно.
Наша вредност не зависи од наше моралне вредности, од тога да ли грешимо или не, да ли игноришемо или поштујемо Божје заповести. Не зависи чак ни од тога да ли верујемо у Бога. Сунце излази и за праведнике и за неправедне и обасјава вернике и оне који то нису.
Спас од смрти нуди се свима, без изузетка, чак и онима који из разних разлога нису хришћани (на пример, рођени су или ће се ускоро родити у земљама у којима су људи веровали или верују у друге богове). Још увек имају наду у спасење, јер у себи имају дар савести и закон љубави.
Дакле, самопроцена није искључиво дефинисана само нашим умовањем, већ долази као корист од вере у Бога. Штавише, нема никог без талената, без дарова. Оно што не смемо да радимо је да поредимо себе и све таленте које можда имамо са другима и њиховим даровима. Свако је јединствен и другачији, на овај или онај начин. Овакав став нас спречава да завидимо другима, као и да потцењујемо себе, односно да имамо ниско самопоштовање.
Осим тога, чак и ако наша породица и пријатељи, људи са којима се дружимо, не прихватају нас и наше способности, не дају нам љубав коју желимо и можемо да имамо, још увек постоји могућност да то превазиђемо. Ви можете да волите, чак и ако вам ускрате своју љубав.
Може изгледати тешко.
Али, ако желите да имате било какву врсту истинског идентитета, ако желите да се борите за сопствену личну слободу, морате да победите супротстављене лоше мисли, морате да се одупрете – искрено – демонском, само-индукованом осећају изолације и самосажаљења.
Овде долази до другог дела равнотеже вере.
Самоспознаја није основа да се гордимо или да очајавамо у себи. То је основа смирења.
То видимо у дијалогу који се одиграо у Капернауму између Христа и римског центуриона чији је слуга био прикован за кревет и парализован. Паганин рече Христу да се не осећа достојним да прими Господа у свој дом и замоли га да учини чудо на даљину.
Човек је био свестан да се не може поредити са Богом. Знао је да ауторитет који је поседовао не може да победи смрт. Знао је да, колико год да је волео, време и пропадање не обраћају пажњу на људска осећања. Његова самоспознаја укључивала је препознавање својих ограничења. А онда га ниједна секуларна, политичка или друштвена функција није могла довести до тачке да прекорачи своје способности или да се осећа као „бог“. Па је пао пред ноге јединог Бога и положио на Њега своју скромну наду.
Није заборавио ко је.
Из болести свог слуге је научио колико далеко може да иде. Прихватио је своје границе. А решење је тражио од Онога чија је љубав безгранична.
У свету где је сопство обожено, свету поноса и депресије – две стране истог новчића – свету у коме људи морају да буду способни за све и свашта и где се то мора препознати или у супротном уништавају или бивају уништени, Црква нам показује слику Божију као основу истинског самопоштовања; а смирење као темељ истинског самосазнања.
Уради шта можеш.
Остави последњу реч Богу.
Не очајавај.
Не буди горд.
Када тражимо Христа, егзистенцијално се исцељујемо, превазилазећи смрт и доживљавајући чудо љубави.
Протопрезвитер Темистоклис Мурцанос
ИЗВОР: https://pemptousia.com/2022/07/on-self-esteem-and-self-knowledge/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 27.07.2022.
