Детињство и младост провео је Милисав Дидановић (1890–1956) у забаченој Јабланици у дубинама Златибора, селу недалеко од босанске границе. На скромном сеоском имању мирно је живео и стрпљиво радио. Али чим се заратило и окупатор запретио, одмах је показао да српски сељак не преза ни од јачег кад треба бранити кућни праг.
Његова трећа чета другог батаљона четвртог пешадијског кадровског пука у саставу Ужичке војске, с којом је претходно војевао у Другом балканском рату, супротставила се надирућем непријатељу одмах након што је букнуо Велики рат. На вишеградском фронту сукобила се са аустроугарским снагама већ у првој борби, вођеној на Бујаку, 16. и 17. августа 1914. године.
Земљорадник Милисав, овде у брдима наспрам свог села, није се повукао пред бројнијим непријатељем. Изашао му је на мегдан, јунаштвом се истакао и тек што је почео рат, високо одликовање стекао, сребрну медаљу за храброст „Милош Обилић”. Стоји у званичном извештају да је Дидановић са још шесторицом сабораца овде одликован том медаљом јуначког имена.
Ратне борбе се нижу и распламсавају, Србија трпи снажне ударе и офанзиве у првој години Великог рата. Милисав не посрће, иде с бојишта на бојиште. По храбростима запажен, нови орден стиче након свега неколико месеци, на Крстацу код Пожеге, у пресудној одбрани од непријатељског напредовања. Ту добија највеће ратно одликовање српског Двора: златни орден Карађорђеве звезде с мачевима. У Дидановићевом ратном досијеу записано је образложење: „У трећој чети другог батаљона четвртог пука кадровског за одликовање је предложен због храброг и пожртвованог држања у свим ратовима, а нарочито за показану храброст 1914. године на положају Крстацу код Пожеге приликом прогањања непријатеља из наше отаџбине.”
Овај бој на Крстацу подробно је описан у истоименој књизи Јовише Славковића из Гуче, објављеној на стогодишњицу почетка Великог рата. То је упамћени пример како су припадници Ужичке војске, као последња одбрана пред надмоћнијим непријатељем који је прешао Дрину, освојио Ужице и стигао до Лучана, зауставили његово даље надирање, одбацили га ка западу и показали како се чува дедовина. То је, после Колубарске битке, тада био најзначајнији бој у западној Србији. Само у једном дану, 22. новембра 1914, на Крстацу је погинуло 115, рањено 238 и нестало 19 српских војника, док су губици Аустроугара били 190 погинулих, 250 рањених и чак 722 заробљена. Међу нашим јунацима боја био је и Милисав Дидановић.
Њега ће наредне године пребацити на исток Србије, али тамо га је напустила ратна срећа, пише о упамћеном Златиборцу Дидановићу чајетински историчар Милисав Р. Ђенић у књизи „Биографски лексикон Златибора”.
„Током јесени 1915. по наређењу Врховне команде четврти пук је са вишеградског фронта пребачен у Владичин Хан, где је ступио у борбу са Бугарима. На положају Кукавица код Лесковца, 26. октобра, Милисав је рањен у леву ногу и руку, потом заробљен. После опоравка спроведен је у логор Нежидер, где је провео три године.
По ослобођењу, повратком кући у Јабланицу оженио се Милевком Лаловић, која му је родила сина Милоша и кћер Радину. После смрти родитеља Дидановић је 1937. распродао имање у Јабланици и купио ново у Добриновићима код Прибоја.
Прилично срећан живот прекинуо му је Други светски рат. Немци дознају да је Милисав носилац највишег одликовања из Великог рата, хватају га и одводе у заробљеништво. Посматрајући пределе кроз које је воз пролазио све више је имао утисак да су му однекуд познати. А кад је стигао на циљ, у очајању се ухватио за главу:
– О, Боже, какве ли судбине, зар опет у исти логор!
Издржао је Милисав Дидановић и ово ропство, на крају рата поново се вратио својој кући и породици. Умро је 1956. у Прибоју, једна улица у Јабланици носи његово име, чува овог јунака од заборава Милисав Р. Ђенић у „Биографском лексикону Златибора”.
Политика
