Појединац пренатрпан информацијама, пословима, бомбардован сталним локалним и светским кризама, тражи неки смисао у свему, неки одговор на сваку нову кризу која се пласира…
У тим тражењима најбољег поступка, начина живота, осигурања, инвестирања, пензија, кредита, хране, моралних ставова, критичких ставова, здравља, избора и избора о свим струјама у свему доступним јавља се умор и преоптерећеност…
Толика да човек не може да поднесе присуство другог човека, неке туђе још муке и мисли…
Не може да се уживи у туђи свет јер је преоптерећен својим а ничијим…
У томе свему, млађе генерације а и старије много брже долазе до синдрома сагоревања – на послу, у родитељству, у студентским данима, у тинејџерским периодима, у школи, у обавезама…
А отуђеност у партнерству, у породици, у послу, у пријатељству, по неким многим истраживањима доводи до пада имунитета…
Наравно да све што пишем, не пишем јер сам паметна све то превазишла, него управо јер сам и сама у томе свему…
Скоро увек пишемо о себи, јер како би се другачије информације и теорије претвориле у знање…
Отуђеност ми је реч у овој деценији после завршетка студија, када се некако вратих у реалан живот, да га живим…
И није то добро, на глобалном нивоу, није добро стављати добробит заједнице на ниво слободног времена ког никад нема…
Од тога смо саткани, од односа са другима и кроз друге…
Један клијент је рекао: “Овај свет је створен за самце, који раде свој посао цео дан, предано и максимално и увече оду у теретану и то је то…”
Захтеви друштва не остављају времена ни за партнерство, ни за децу, ни комшије, родбину и све остале…
Док нама самима не постане све то приоритет, на уштрб неких других приоритета…
У чему вама највише прође дан, у којој активности, са ким је радите, јел сами или са неким?
Kако бирате приоритете у дану?
Сунчица Јовановић
Мој психолог
