Стварност Царства Божијег, Цркве, је предназначена у Старом завету и предобликована у историјском постојању Израела.
Израел је народ Божији, изабран не због своје побожности или светости срца, већ због тога што је преузео да у историји потврди и пројави Божији однос са људским родом.
Он остаје народ Божији, ма колико се показао тврдоглавим и непослушним Његовој вољи.
Оно што га чини посебним је позив који је примио, савез који је Бог с њим направио. Историјске повластице Јевреја, њихово познање истинитог Бога и Његове воље, нису гарантовани индивидуалном побожношћу или врлинама, већ превасходно тиме што Јевреји припадају изабраном народу, и живе у том јединству које сачињава (устројава) откровење.
Њима Закон није био дат да би произвео морално побољшање индивидуа, већ да их на један непосредни и делатан начин одели од пагана, омогућавајући им да учествују и остану у телу народа Божијег начином њиховог живота.
Историјски случај Израела предобиликује долазак Цркве која је «Нови Израел», посебан народ са којим Бог склапа «Нови Савез», нови однос Његовог јединства са људским родом у складу са природом.
Црква је «народ благодати»: она представља начин постојања и заједнице који открива дар истине, тројични живот оваплоћен у људској природи.
Она је историјска пројава новог односа Бога са човечанством у целини „у телу и крви“. Она представља догађај оваплоћења Бога и обожења човека, евахристијску вечеру Царства.
Као и Стари завет (савез), Божији Нови завет (савез) са човеком се не ограничава на одређене дужности индивидуе, већ преноси човеков начин постојања са индивидуалности на заједницу и заједничарење.
Кроз читаво откривење које се налази у Библији, мерило истине и спасења укључује општи однос човека и Бога.
Тај однос је савршаван унутар динамичког оквира живота народа или тела, верног Божијем позиву – „Тако, дакле, и у садашње време постоји један остатак по избору благодати“ (Рм 11, 5).
Да будемо још одређенији, у читавом библијском откривењу није могуће приступити истини Божијој као индивидуа: она не може бити спозната индивидуалним интелектуалним способностима, силогистичком редукцијом сентименталног одушевљења.
Истина је саопштена органски, напоредо са преношењем живота и непосредним личним искуством.
Бог није Врховно Биће, замисливо као интелектуални појам, „први узрок“ или ауторитативно „прво начело“ логичке неопходности.
Он је „Бог отаца наших, Авраама, Исаака и Јакова, Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа“ – Бог личног искуства наших отаца, са којим су они имали лични однос.
Познање Бога почиње када живимо нашу веру, када имамо поверење у искуство наших отаца; то значи постати органски део овог односа.
У складу с тим, етика библијског откровења се односи на наш лични, искуствени улазак у заједничку стварност живота која се састоји од верности Божијем савезу и поштовању Закона који гарантује ову заједничку верност.
Овде поново немамо посла са интелектуалним прихватањем моралних начела и аксиома који осигуравају моралну савршеност индивидуе, већ са вером и поверењем: то је ствар органског учествовања у заједничком искуству наших отаца, у преношењу живота и саопштавању истине.
Коначни циљ јесте учествовање у заједници живота, у егзистенцијалном преображају индивидуалног у личну посебност откривену у контексту љубави и заједнице.
С ове тачке гледишта, Литургија Цркве није једноставно израз религиозног богослужења, већ срж и збир њеног живота и истине, њене вере и етике.
Живот и истина Цркве, њена вера и њен етос јесу Литургија, органско деловање јединственог тела које прима човека да би га спасило, да би га учинило целосним и да би га васпоставило у пуноћу његове егзистенцијалне способности као личности: „шта би било примање — ако не оживљење из мртвих“ (Рм 11, 15).
„Хришћани стога“, каже у макаријвеској беседи, „припадају другом веку. Они су синови небеског Адама, нови нараштај, деца Духа Светога, блистава браћа Христова, попут њиховог оца, духовног и блиставог Адама. Они су становници града, народ, сила. Они не припадају овом, већ другом свету“.
Тај „други свет“ хришћана, стварнији од „стварног“ света пропадљивости и смрти, јесте живот васпостављен у јединство једног „рода“ и истинитог „града“.
То је евхаристијска Литургија живота, која се враћа свом ипостасном извору као благодарење, ευχαριστια; као љубавни одговор који сабира егзистенцију, свет и лепоту света у личној посебности и слободи.
ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац, 2007.
Објављено: 15.11.2022.
