Током VIII века, Византију је потресао унутрашњи немир. Та синтагма и реч Византија иду руку под руку као ретко шта друго. У питању је било верски сукоб (што такође није била нека реткост у Византији) који је довео до уништавања икона и прогона иконодула (оних који поштују иконе). Тако је тај догађај и добио назив: Иконокластичка или Иконоборачка криза (иконокласт- разбијач икона).

У Византији сте лако могли да слетите са власти. За време криза, још лакше. Док су се смењивали владари, смењивала се и политика према иконама. Један буде против икона, следећи буде за иконе. На партијаршијском престолу је у тим временима седела једна слабашна личност по имену Анастасије. Константно. И константно је мењао политику. У складу са политиком новог владара.

Тако, када је Константин V изгубио власт, Анастасије је по други пут променио страну и опет постао поштовалац икона. Да, заборавили смо да спомено да је било могуће и вратити се на престо с кога сте били збачени. Баш је то пошло за руком свргнутом Константину V. А Анастасије? Па опет је променио страну и по други пут постао противник икона. Дакле, по два пута је био поштовалац и два пута је био противник икона. Ипак, Константин V му није опростио.Наредио је да га ишибају а затим да га потпуно нагог поставе наопачке на магарцу и да га тако шетају по Хиподрому док га је присутна маса вређала.

Шта се десило затим? Био је протеран, погубљен… Не, Константин V је био много паметнији: вратио га је на патријаршијски (цариградски) престо. Тиме је Анастасије био потуно дискредитован а Константинова моћ се проширила још више.

Магарци су очигледно били пожељне животиње за овакве прилике јер има још примера. Године 1043. присталице погинулог узурпатора су вођени на магарцу док је на челу поворке ношено копље са узурпаторовом главом на врху. Тај узурпатор је био прослављени восковођа Георгије Манијакис који је погинуо у већ добијеној битци када га је погодила залутала стрела. Био је веома близу власти а тада би, врло вероватно, царство кренуло неким срећнијим токовима.

Неких осамдесетак годна касније, један византијски заповедник града Раса је, по наређењу цара Јована II, на магарцу, обучен у женску хаљину, водан по тргу јер је побегао када су Срби напали и разорили град.

Када смо код нас Срба већ, да споменемо и понижење које је доживео Стефан Немања. Након што је видео да од његове побуне неће бити ништа, Стефан Немања је цару Манојлу Комнину (који је иначе био син гореспоменутог Јована II) отишао да се потчини. Морао је да му оде у табор и да приђе престолу на следећи начин: био је бос, гологлав, голих руку до лаката, са мачем у левој руци и канапом везаним око врата. Након тога, био је приморан да учествује у победоносној поворци у Константинопољу.

Стефан Немања није био једини који се понизио пред Манојлом. Тринаест година пре њега, Рајнолд од Шатијона био понижен када је Манојло са војском дошао да му се освети због напада на Кипар (када су становници морали да откупљују ствари које су од њих опљачкане, да откупљују своју слободу а они који нису имали новаца су били одведени у Антиохију да чеклају откуп).

Након што је видео да неће моћи да се супростави, Рајнолд се појавио пред царевим логором обучен у врећу. Ту је дуго чекао јер су пре њега улазили разни други посланици. Након што је био (коначно) позван, Рајнолд и његова свита су босоноги препешачили дуг пут до Манојловог шатора, пролазећи између царевих елитиних јединица. Тада је Рајлнолд клекнуо пред цара у прашину а ,,следбеници су подигли руке у немој молитви.”

Па ни тада цар није обраћао пажњу на њих него је наставио да разговара са људима око себе. На крају, цар га је сасушао и поставио му је услове за које се овај заклео да ће их испоштовати.

Истина, на другом месту се спомиње да је прошао исту церемонију као Стефан Немања: кратки рукави (али се спомиње искрзана одора од црне вуне а не врећа) , омча око врата мач босоног, мач у левој руци… Трећи извор, пак, спомиње готово све исто као и претходни са том разликом што је му мач није био у левој руци већ га је држао за крај, тј. окренуо је врх мача ка себи. Када је пришао цару, предао му је мач а затим је пао пред њега на колена.

Сада бисмо могли да се позабавимо симболиком овог ритуала. Овај ритуал је потицао са запада и носио је назив дедиционес (дедиција). Вероватно је имао порекло у црквеној покори да би се касније пренео и у секуларну сферу. Црна одора са кратким рукавима представља покајништво. Иако се не спомиње, претпостављамо да босоногост и гологлавост има исто значење, посебно ако се у обзир узме хипотеза да риуал дедиције потиче из цркве.

Омча око врата и мач окренут ка себи представљају смтну казну која је претила вешањем односно декапитацијом.

Битно је напоменути да је овај ритуал био планиран до танчина. Представљао је као неку врсту стављања печата на већ договорено. Никаква стварна смртна опасност није претила. Интересантно је напоменути и да су увек преговори претходили овом ритуалу те се она није могла обављати спонтано. То знамо на основу следећег догађаја: Када је Манојло опседао Земун, тражио је од становника да му се предају тако што ће доћи пред њега босоноги, гологлави и са омчом око врата. Како су одбили, опсада је настављена.

На крају су становници решили да оду пред цара на већ захтевани начин. Ипак, цар тада није хтео да их прими. То нам показује да је овај ритуал имао шире значење од пуког понижења.

У XIII веку, када је Византија била само бледа сенка у односу на то шта је била некада, она је ипак успела да остварује победе. Године 1280. византијска војска је у важној битци код града Берата (који се налази у данашњој Албанији), потукла војску мрског непријатеља Карла Анжујског, краља Сицилије и Напуља. Свечана поворка свакако није изостала и традиционално, заробљени војници су морали у њој да учествују.

Додуше, не увек на оволико креативно понижавајући начин. Они су, наиме, у поворци један иза другог, јахали на коњима (не, није грешка, заиста коњи) али тако што су им обе ноге висиле са једне стране. Дакле, јахали су на женски начин. Како то није било довољно, они су морали да носе у руци копље од папира а били су и ошишани у круг. А када би дошли у линију са царем Михаилом VIII (који је био на узвишеном месту, у чувеној палати Влахерна), морали су да се благо издигну из седла и поклоне му се.

 

 

kultivisise.rs

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име