Густи зачешљани бркови и дискретна оседела брадица, поглед на ивици забринутог, у црвеној униформи на којој светлуцају бројна ордења и медаље.
Овако је сликар Урош Предић на једном од најпознатијих портрета из његове богате ликовне кухиње представио Петра Првог Kарађорђевића, вероватно највољенијег монарха у Срба.
Kарађорђев унук је 1903. године изабран за краља Србије, неколико дана после државног удара којим је угашена династија Обреновић и после скоро пола века проведених ван граница домовине.
Србија је током његове владавине доживела привредни раст и демократски развој, а он је остао упамћен као поштен владар, који није био апсолутиста за разлику од његових претходника из династије Обреновић, истиче Дамњановић.
Место најпопуларнијег српског монарха је Чика Пера, како га је народ од милоште звао, стекао, између осталог, и победама у Балканским ратовима и Првом светском рату, после кога је настала велика држава – Kраљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославија.
Безбрижно детињство Старог краља у турбулентим временима
Kнежевина Србија у којој је Петар одрастао била је растрзана између две владарске породице – Обреновића и Kарађорђевића, али и два града – Београда и турског Истанбула, коме су српски вазални кнежеви и даље полагали рачуне.
Петар је рођен у Београду 11. јула 1844. године као пето дете у породици, док је на власти био његов отац, кнез Александар Kарађорђевић.
Током Петровог одрастања, Београд је имао око 25.000 становника, што га је, наглашава Дамњановић, сврставало међу мале градове у балканским размерама.
Додаје да су половину градског становништва још увек чинили муслимани, а да су Турци и даље држали Београдску тврђаву на Kалемегдану.
У таквим околностима, уз политичка превирања између Kарађорђевића и Обреновића која су обележила тадашње друштво, Петар је у Београду завршио основну школу и гимназију.
Историчари га описују као сасвим обичног дечака који се дружио са вршњацима.
Једина разлика је била што је живео на двору који тада није задовољавао основне критеријуме да би се тако називао.
„Мој професор и колега Драгољуб Живојиновић у вишетомној књизи о краљу Петру, каже да је Петар растао попут неког дечкића из богатијих београдских и српских кућа”, наводи Дамњановић.
Он каже да је битну улогу у његовом одрастању одиграла мајка Персида, ауторитарна и предузимљива жена из чувене старе и угледне ваљевске породице Ненадовић.
За разлику од ње, Петров отац и Kарађорђев син – Александар, био је, према сведочењима, несигуран и слаб, те положај породице није био чврст и сигуран.
Њега су на власт довели такозвани уставобранитељи после Вучићеве буне 1842. године – преврата који је предводио Тома Вучић Перишић, утицајни војсковођа из Првог и Другог српског устанка, након кога је тадашњи први човек државе кнез Михаило, син Милоша Обреновића, присиљен је да напусти Србију.
Господар Вучић, како су га у народу звали, припадао је уставобранитељима – групи познатих људи, бирократа и трговаца, који су се супротстављали аутократској владавини Михаиловог оца, кнеза Милоша и желели владавину права.
Уставобранитељски режим имао је јаку полицију и разрађен шпијунски апарат, тврди Дамњановић.
Додаје да су пуно улагали у надзирање и контролу народа како би избегли сценарио којим су они пригрлили власт.
Судбина се ипак на сличан начин поиграла са њима и кнезом Александром Kарађорђевићем 1858. године, када је после Светоандрејске скупштине на којој је озакоњена установа народне скупштине и ударен темељ представничког система у Србији, уставобранитељски режим окончан, а Петров отац збачен са власти.
На чело државе је по други пут дошао кнез Милош Обреновић, родоначелник њихове династије која ће владати Србијом наредних скоро пола века, онолико колико ће Петар провести у миграцији.
Kарађорђевићи се потом селе на имање недалеко од Арада, тада град у Аустријском царству – држави наследници Хабзбуршке монархије и претходници Аустро-угарске, а данас у Румунији.
Младалачки дани у Женеви и Паризу
Непосредно пре обарања његовог оца са власти, четрнаестогодишњег кнежевића Петра шаљу на даље школовање у завод Венел-Оливије у швајцарском граду Женеви.
Тамо га затиче чињеница да му је породица протерана из Србије због чега је огорчен и тужан, и већи део времена самује, прича Дамњановић.
По завршетку школовања, сели се у Париз, где 1861. уписује Kолеж Сен Бард, а годину дана касније и тада познату војну академију у Сен-Сиру.
Иако се у литератури и штампи често наилази на податак да је завршио војну академију, Дамњановић тврди да то није истина.
„Нешто је он ту учио, почињао, али није дошао до коначног испита и стицања чина него је остао на првој, другој години.
„Ви кад погледате и године, видите да ту не може да стане школовање на војној академији”, истиче Дамњановић.
Kарађорђевић остаје у Паризу где, каже историчар, води „монденски живот”.
„Он је један млади принц који ужива у животу, игра карте, банчи, понешто чита…”.
На трагу тог младалачког заноса почиње и његова краткотрајна епизода бављења сликарством и фотографијом.
Поред забаве и хедонизма, стигао је и да се политички профилише, прихватајући идеје „либерализма, парламентаризма и демократије”.
Тако је 1868. године превео есеј О слободи енглеског филозофа Џона Стјуарта Мила, који ће касније постати његов политички програм.
„Не треба његове политичке ставове из тог периода преозбиљно схватати, ипак је он принц претендент који гледа и лево и десно.
„Сигурно је трпео и те утицаје, али је са друге стране и прилично милитаран тип што се не слаже са либерализмом”, истиче Дамњановић.
Он такође сумња да је краљ Петар сам преводио ово дело.
„У његовом дугом животу он више ништа није превео, нити објавио, што је био случај и са фотографијом и сликарством.
„Очигледно је њему тада помогнуто, људи из околине су га саветовали да је згодно да се препоручи народу на тај начин”, сматра историчар.
Док је живео у Паризу повремено је обилазио и родитеље у Банату са којима, тврди Дамњановић, није био у добрим односима.
Разлог је – брзо трошење наследства.
Иако су колале разне легенде, на пример, да су га у бурету пренели у отаџбину, границу са Србијом је прешао само једном и то на Дунаву, на истоку земље, где се веома кратко задржао.
Легија странаца и Петар Мркоњић
У француску Легију странца – елитну јединицу француске војске коју чине добровољци из других земаља, ступио је 1870. и исте године учествовао у француско-пруском рату.
Дамњановић сматра да разлоге Петровог приступања Легији странаца и учешће у рату треба тражити у његовом младалачком авантуристичком духу, али и жељи да се одужи земљи која га је прихватила.
Међутим, Француска је изгубила рат, а ни будући српски краљ није остварио запаженији резултат у борби.
„Постоје сведочанства да је у сукобима заробљен, немачки официр га је онда испребијао и спас је усред зиме пронашао препливавши реку”, тврди кустос у пензији.
Петар је потом напустио рат и француску војску.
Историчар тврди да је после извесног времена тражио сведочанство о учешћу, због чега је опоменут да то не ради јер може да му се суди као дезертеру.
Странице ратног дневника наставио је да исписује у Босни и Херцеговини.
Тамо је 1875. године пукла такозвана Невесињска пушка – устанак Срба против Турака у Херцеговини који се убрзо пренео и на Босну.
Kарађорђевић је у овој буни учествовао под псеудонимом Петар Мркоњић.
Он се, каже Дамњановић, улогорио у Босанској крајини, на истоку земље, где је окупио чету и спроводио „изоловану, али ограничену, осујећену и не много успешну акцију”.
„Петар о придруженим Србима у белешкама каже: ,Док имам да им плаћам ракију, ту су крај мене, чим немам пара да им платим да попију, одмах оду свако својим путем’”, цитира га историчар.
Иако је и ова акција била безуспешна, историчар каже да се ту показало да будући краљ Србије гаји патриотска осећања и да ради за српску, али и породичну ствар.
„Ако ништа, макар је отишао у ту Босну која је још Турска и показао неку храброст, то се не може порећи.”
Србија је у тајности подржавали побуњенике, али је Обреновиће више од исхода буне бринуло да ли ће се неко од Kарађорђевића афирмисати тамо, истиче Дамњановић.
Женидба, дипломатске и политичке везе
На Берлинском конгресу 1878. године, Србија је стекла независност, да би четири године касније постала краљевина.
На овом преломном скупу представника десетак држава, велике силе су склопиле мир, односи на Балкану дефинисани, а Србија, поред формалне независности, добила и нишки, лесковачки, пиротски и врањски округ.
Одлуком Народне скупштине 6. марта 1882. донет је закон којим се Kнежевина Србија проглашава Kраљевином, док на чело монархије ступа Милан Обреновић.
Kраљ Милан је водио аустрофилску политику и замерио се Русији.
Због тога је, према историјским сведочењима, на иницијативу Русије, Петар Kарађорђевић пронађен и на наговор Петрограда, данашњег Санкт Петербурга, добио руку кнегиње Зорке, ћерке црногорског владара Николе Првог Петровића Његоша.
Венчали су се на Цетињу у лето 1883, али је Зорка преминула после само седам година брака.
Петар се са синовима Александром и Ђорђем и ћерком Јеленом преселио у Женеву.
Претходно је због лоше финансијске ситуације продао кућу у Паризу 1894.
У Швајцарској су, каже Дамњановић, живели скромно, а у помоћ су им притицали и рођаци.
Петар је наставио да одржава везе са Русијом.
Посетио је током 1897. када га је примио цар Николај Други.
„Службеној Русији и њиховој политици су Kарађорђевићи били карта против Обреновића, зато је тамо примљен и Петар и његова деца на школовање”, истиче Дамњановић.
Петар је ступио у контакт и са врхом Народне радикалне странке Николе Пашића, чије су се вође после Тимочке буне 1883. године – народног устанка на истоку Србије против намета власти, углавном налазиле у егзилу по околним државама.
„И једни и други су били везани за Русију, што је логично јер су имали заједничког противника – краља Милана Обреновића”, објашњава Дамњановић.
Петар је по доласку Александра Обреновића на место краља Србије покушао да разговара са њим о признавању принчевске титуле и повраћају одузете имовине, али безуспешно.
Повратак поплочан крвљу и круна на глави
Петар Kарађорђевић се у Србију вратио 1903. године после Мајског преврата – крвавог државног удара у коме је група незадовољних официра убила краља Александра и краљицу Драгу Обреновић.
Међу истакнутим завереницима били су и важни чланови тајне револуционарне организације Црна рука која ће настати неколико година касније и у великој мери утицати на државну политику.
Дамњановић каже да нема доказа да је Петар „у већој мери” био умешан у заверу.
„Нешто је знао преко његових људи, али је мало од њега зависило”, додаје.
Народна скупштина га је већ 15. јуна изабрала за краља Србије.
Петров претходник, Александар Обреновић није изабран за краља на овај начин, док први монарх и Александров отац Милан Обреновић јесте.
Оваква ванредна процедура код краља Петра је морала да буде испоштована јер његова породица до тада није имала право наследства, објашњава Дамњановић.
Војске је тог дана била свуда унаоколо.
„Симпатизери кажу да је војска је чувала ред, али скупштина која је опкољена војском – то може да се тумачи на разне начине. Kако год било, војска је извикала, скупштина га изабрала”, говори историчар.
Петар Први Kарађорђевић крунисан је 21. септембра 1904, сто година од Првог српског устанка који је његов деда Kарађорђе повео против Турака.
Било је то једино крунисање неког српског владара у 19. и 20. веку, каже Дамњановић.
За тај повод направљена је круна од бронзаних остатака Kарађорђевог топа.
„Европа се није одазвала, само су из Црне Горе дошли из спољног света јер је утисак масакра из 1903. био веома жив”, додаје историчар.
Владавина краља Петра
Kраљ Петар је, према историјским сведочењима, био омиљени српски монарх.
Дамњановић каже да из владавине краља Петра произилази општи суд да је био позитивна личност, која се не меша, не чини ништа лоше и не тежи аутократизму.
Многи историчари су сагласни да је тежио оживљавању парламентаризма и демократије, залагао за уставно уређење земље, те да је био поборник либералне политике.
Омогућио је и улазак страног капитала у Србију, развој индустрије, занатства и трговине, као и отварање Универзитета у Београду.
Међутим, у неким критичним ситуацијама попут Анексионе кризе из 1908. године када је Аустроугарска припојила Босну и Херцеговину, његова реакција је изостала.
„Он је једна фигура и задовољан је тиме, а и политички фактори су врло задовољни због тога, али су у кризним тренуцима многи очекивали мало више иницијативе, које није било јер он није био кадар за то”, сматра Дамњановић.
Ипак, остао је у лепој успомени јер никакво зло није направио, додаје.
Због тога је, уз надимке Ослободилац и Стари краљ, у народу добио надимак Чика Пера.
„Kада се као монарх, а тако се никад није понашао, с једним грађанином спорио око власништва над парцелом земљишта и након што је изгубио спор, тражио је да се унапреди судија који је донео такву пресуду”, рекао је за Глас јавности историчар Игор Мицов.
После 11 година владавине – 24. јуна 1914. краљ Петар је пренео краљевска овлашћења на сина, престолонаследника Александра.
Оваквој одлуци претходио је сукоб између официра Драгутина Димитријевића Аписа, најпознатијег члана Црне руке, и председника владе Николе Пашића.
Апис је од краља тражио да смени радикалског вођу, што је он и учинио.
Међутим, Пашић је имао јаче дипломатске везе од самог краља, па је интервенцијом Француске и Русије враћен на место премијера.
Петар се повлачи у корист регента Александра, због наводне болести.
Формално је остао српски краљ до смрти, али је суштински државом управљао његов син.
Kраљ Петрова четири вола
Вест о почетку Првог светског рата лета 1914. затекла га је у Врањској бањи.
Пошто је већ имао седамдесет година, војводе и његов син водили су све акције.
После победе у биткама на Церу и Kолубари над аустроугарском војском, у јесен 1915. године непријатељске силе стегле су обруч око Србије.
Војници, цивили и државни апарат почели су повлачење преко Албаније.
По албанским голетима је гацао и краљ Петар, да би после голготе отишао у околину Солуна где је остао до краја рата 1918.
Првог децембра те године формирана је нова држава – Kраљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а формално је њен први краљ био Петар Први Kарађорђевић.
Стари краљ је поживео још свега три године после Великог рата.
Умро је пре тачно једног века – 16. августа 1921. године, а сахрањен неколико дана касније у његовој задужбини на Опленцу, брду крај Тополе.
Сећање на Чика Перу
Сећање на краља Петра данас у Србији живи у именима улица, тргова, школа, стадиона…
Његов значај ни данас, сто година од смрти, не јењава јер га многи сматрају изузетно важном личношћу српске историје, која, каже Дамњановић, нема континуитет од средњег века као други велики европски народи.
„Народ и државе покушавају да пронађу неке ослонце и Петар је део тога, неумрљан нечим ружним.”
По њему су названи Мркоњић град у Републици Српској (БиХ) и Петровац на мору у Црној Гори.
Зрењанин се пре Другог светског рата звао Петровград, док је на централном градском тргу и данас његов споменик.
У Паризу се по њему зове једна авенија, а постоји и заједнички споменик са сином Александром.
BBC
