Рекли смо да „силазак“ у срце одговара Мојсијевом „успону“ на Синај.
Мојсије је тада продро у таму где је био Бог.
Исто тако и ми, у мери у којој јесмо лично постојање у односу, превазилазећи сваку визију ума ο телу продиремо у божанску Таму. То је симбол и искуство присуства које се не може докучити, таме у којој се Неприступачни представља и истовремено нам измиче.
То је ноћно причешће скривеним Богом, личношћу скривеном у Богу.
Ова тама не затамњује славу која из ње извире.
Она није одсуство светлости: пре је „више него светло„.
Или опет, cοincidentia oppositorum, слагањем супротности (које у самом свом јединству остају супротности): тама је истовремено и најсјајнија светлост, тамна кроз вишак светлости на фреквенцијама недоступним људском виду и најтамнија недокучивост будући транспарентна.
Исто тако тама не пориче Реч, већ досеже Тишину у самом срцу Речи.
У божанску таму улази се „затварањем очију“, односно одрицањем од погледа који је дифузан, објективизирајући, посесиван и учењем да се гледа изнутра – или, једноставно, затворених очију, као у стању љубавне напуштености.
„Најпре се Божије откривење Мојсију врши у светлости. Тада му Бог говори у облаку. Коначно, попевши се горе, Мојсије контемплира Бога у тами.
Погледајте шта смо научили из овога.
Прелазак из таме у светлост је почетно одвајање од лажи и погрешних представа о Богу.
Пажљивија свест о скривеним предметима, која помоћу видљивих ствари води душу у невидљиву стварност, је као облак који заклања цео опазиви свет, води душу и навикава је на созерцање скривеног.
Најзад, душа, која је овим путевима путовала ка горе и напустила све што је људској природи доступно, продире у светилиште богопознања које је са свих страна обавијено тамом.
Тамо, пошто је све опажајно и разумљиво остављено ван, за созерцање душе остаје само оно што се интелектом не може докучити.
Ту Бог обитава према речима Светог писма: „Мојсије се приближи тами густој“ (Излазак 20,21).»
Григорије Ниски Живот Мојсијев (44,376-7)
«Пресуштатвена Тројица, више него божанска и више него добра, она из које извире божанска хришћанска мудрост, води нас не само изван сваке светлости, него чак и изван незнања, до највишег врха мистичног Писма, на место где се откривају једноставне и апсолутне и нетрулежне мистерије божанства, у сјајнијој од светлости тами Тишине.
Јер у тој Тишини сазнајемо тајне Таме која сија најсјајнијом светлошћу у недрима најцрње таме и, остајући потпуно неопипљива и потпуно невидљива, испуњава сјајем лепшим од лепоте умове који знају како затворити очи.»
Дионисије Ареопагит Мистична теологија, I, 1 (стр. 3,997)
Тама указује на коначни сусрет, у ком људско биће, у стању онтолошког сиромаштва, постаје чиста кретња ка Богу, који силази бесконачно ниже од свог сопственог трансцендентног стања, не задржавајући ништа на себи осим сиромаштва љубави.
Сва „суштина“ је превазиђена; Богом у „транс-низласку“, људским бићем у „транс-успону“.
Сада постоји само неизрециво заједништво личности.
„Вежбај се непрестано у мистичном созерцању; напуштању осећања; одрицању од интелектуалних активности; одбацивању све што припада опажајном и разумљивом; скините се потпуно од небића и бића и уздигните се колико можете до тачке да будете уједињени у несазнању са оним који је изван сваког бића и сваког знања.
Јер, преласком иза свега, укључујући и себе, неодољиво и потпуно, бићете узвишени у чистом заносу све до мрачног сјаја божанске Надсуштине, након што сте све напустили и лишили себе свега.”
Дионисије Ареопагит, Мистична теологија, I,1(стр. 3, 997-1000)
Уместо да се говори о тами, подједнако је могуће говорити и о светлости, под условом да наведемо да је то нестворена светлост која неисцрпно извире из Неприступног.
То је више-него-тамна светлост из скривеног Бога која омогућава учешће у Њему: енергија суштине која долази од Оца кроз Сина у Духу Светом.
Оваква светлост је неодвојива од ватре.
Кочија којом човек јури у славу је ватрено срце. (У јеврејском мистицизму се такође налази поистовећивање горућег срца са огњеним колима којима је пророк Илија узнесен.)
Као што сугеришу иконе, цела особа постаје визија, испуњена светлошћу која долази из лица преображеног Христа.
„Храна Духа“ и „вода живота“ се односе на унутрашњи садржај „мистерија“, тајни – тајне Исусовог Имена, Писма, Евхаристије, одежде светлости крштења.
Ући у унутрашњи садржај ових мистерија значи пронаћи бесмртни живот већ овде.
„Ако си постао престо Божији, и небески возач те је употребио као своја кола, и цела твоја душа је постала духовни вид и потпуна светлост, ако си се хранио храном Духа, ако си пио воде живота и обукао се у одећу неописиве светлости, ако је твоја унутрашња личност утврђена у искуству и савршенству свих ових ствари, онда заиста живиш вечни живот.»
Псеудо-Μакаријева прва беседа, 12 (стр. 34,461)
Попут чудних „живих бића“ (космичких и анђеоских) у Језекиљовој визији, душа постаје сва око, што значи чисту прозрачност. (Према древном поимању, око је могло да види само зато што само јесте светлост.)
Душа је испуњена светлошћу Христовом, таквом светлошћу која се скоро може поистоветити са Светим Духом.
Сво око, а тако и сво лице – постају знак сусрета са Богом који је у потпуности за нас дао израза самоме себи и неограничене добродошлице ближњем.
„Душа која је оцењена достојном да учествује у Духу у Његовој светлости и обасјана је сјајем његове неизрециве славе, постаје сва светлост, сва лице, сва око и ниједан њен део не остаје више да није испуњен духовним очима и светлошћу.
То значи да више нема ништа мрачно у себи, већ је у потпуности Дух и светлост.
Пуна је очију, немавши више наличје, већ је сва лице, јер се у њој настанила неописива лепота Христове славе и светлости.
На исти начин као што је сунце исто свуда и нема никакво наличје, горњи или доњи део, већ је потпуно и комплетно блиставо својом светлошћу… тако и душа која је обасјана неизрецивом лепотом и величанственим сјајем Лица Христовог и испуњена Духом Светим, душа која се удостојила да постане стан и храм Божији, сва је око, сва светлост, сва лице, сва слава и сва Дух, пошто је Христос украшава на тај начин покрећући, усмеравајући је, придржавајући је и руководећи је, просветљујући је и улепшавајући духовном лепотом.»
Псеудо-Μакаријева прва беседа, 2 (стр. 34,45Ι)
Из Корена хришћанског мистицизма
О АУТОРУ: Оливије-Морис Клемен је рођен 17. новембра 1921. у агностичкој породици из Севена. Поверовао је у Исуса Христа са тридесет година, након дугог трагања у атеизму и азијским духовностима. Он је, читајући хришћанске филозофе Николаја Берђајева и Владимира Лоског (чији ће постати ученик и пријатељ), открио размишљање отаца древне, неподељене Цркве и примио је крштење у Православној Цркви, у оквиру Францускофонске епархија Московске патријаршије у Паризу.
Своје детињство, духовна лутања и обраћење описао је у својој аутобиографији Друго сунце. Као професор историје, дуго је предавао на лицеју Луј-ле-Гран у Паризу. Као професор Православног богословског института Светог Сергија постао је један од најцењенијих сведока Православља, као и један од најплоднијих.
Био је оснивач Православне заједнице у Западној Европи и аутор тридесетак књига о животу, мисли и историји Православне Цркве и њеноом сусрету са другим хришћанима, нехришћанским религијама и савремености. Био је одговоран за теолошки часопис Контакти и постао је Doctor honoris causa на Институту за теологију у Букурешту и на Католичком универзитету у Лувену. У оквиру своје наставне делатности, Оливије Клеман се посебно бавио животом и сведочењем Православне Цркве у Француској. Међу савременим православним теолозима он је највише пажње посвећивао питањима савремености; на које је настојао да одговори кроз моћну и поетску рефлексију, укорењену у предању Цркве као стваралачку и обнављајућу. Преминуо је 15. јануара 2009. године.
ИЗВОР: http://www.myriobiblos.gr/texts/english/clement_4.html
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 03.11.2022.
