Први део текста можете прочитати овде https://www.cudo.rs/%d0%be%d0%bb%d0%b8%d0%b2%d0%b8%d1%98%d0%b5-%d0%bb-%d0%ba%d0%bb%d0%b5%d0%bc%d0%b5%d0%bd-%d1%82%d0%b0%d0%bc%d0%b0-%d0%b8-%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%bb%d0%be%d1%81%d1%82-%d0%b4%d0%be%d0%bc-%d0%b1/
Још једна дубоко јеванђеоска тема је пребивање или обитавање Бога у нама.
Његово пребивање нас чини Божјим храмовима.
Ми не само да слушамо Исусове речи, већ се радујемо његовој тишини у нашим срцима, тајанственом присуству Оца и Духа.
„Боље је ћутати и бити, него говорити али не бити.
Онај ко заиста поседује Христове речи може чути и његово ћутање да би био усавршен…
Ништа није скривено од Господа, већ су му и саме наше тајне блиске. Учинимо све у Њему који пребива у нама да постанемо Његови храмови.»
Игњатије Антиохијски, Посланица Ефесцима, 15,1-3 (10, стр. 84)
Личност постаје неограничено место у ком је Бог.
«Не бој се доласка Бога свога; не бојте се његовог пријатељства.
Он вас неће стегнути када дође; него ће вас увећати.
Да бисте знали да ће вас он увећати, Он није само обећао да ће доћи, говорећи: „Пребиваћу с њима“, већ је обећао и да ће вас увећати, додајући: „и ја ћу ходити с њима.“
Онда видите, ако волите, колико вам простора даје.
Страх је патња која нас тишти.
Али погледајте неизмерност љубави. „Божја љубав се излила у наша срца“ (Римљанима 5,5).»
Августин од Хипона, Проповеди, 23, 7 (38,157)
Божији долазак доноси радост, срећу, бескрајну нежност. И благодат продире у тело као и у душу, јер је човек живо јединство.
„Зар не знате да су ваша тела удови Христови? … Зар не знате да је ваше тело храм Духа Светога?“
(1. Коринћанима 6, 15 и 19)
„Ако се одрекнеш живота који данас водиш и ако истрајеш у својој молитви, осетићеш да ти твој труд обезбеђује велики спокој. Открићете у овим благим боловима и уморима радост и срећу које су огромне.
Божја нежна љубав је неизрецива.
Он се нуди онима који свом вером верују да се Бог може настанити у људском телу и учинити га својим славним пребивалиштем. Бог је изградио небо и земљу да буду пребивалиште људског рода. Али он је такође изградио људско тело и душу да их учини својим пребивалиштем, како би могао да борави у њему и да се тамо одмара као у добро одржаваној кући…
„Ми смо његова кућа“ (Јеврејима 3,6).
У својим кућама људска бића пажљиво акумулирају своје богатство. Господ у дому своме, душом и телом нашим, сабира и складишти небеска богатства Духа.»
Псеудо-Μакаријева Четрдесет девета беседа (стр. 34,813-4)
Астрономска открића 17. века показала су да су физичка небеса празна (али не безгранично закривљена, рекао је Ајнштајн и садржана – али у чему?).
Технолошка револуција нашег доба је коначно еманциповала људску расу из недара земље, на коју се сада гледа само као на поруге вредну планету која кружи око осредње звезде…
Бог и људска врста су изгубили свако место у видљивом универзуму.
Али, та места су била само симболи.
Бог је скривени Бог који надилази видљиво ништа мање но разумљиво.
А међу нама његово место је светитељ.
Или боље речено, његово место је људско биће, икона Божија, неспособна да се ограничи на овај свет, који се не може дефинисати осим као недефинисив.
Светост то доказује.
Тако је Бог пребивалиште људског рода.
И човек може намерно постати пребивалиште Божије.
„Дух је место светаца, а свети су место Духа.»
Βасилије Цесарејски, Трактат о Светом Духу, 26 (стр. 32,184)
Бог је просјак који куца на врата наше душе тражећи љубав.
У следећем тексту који представља контрапункт оном Григорија Ниског, цитираном у претходном одељку, није Бог тај који је за нас банкетна сала, већ људско биће треба да буде сала за банкете за Бога.
Да би дочекала Реч, душа мора бити опијена Светим Духом.
“ ‘Уведи ме у салу за банкете’ (Песма над песмама 2.4).
Зашто тако дуго стојим напољу?
„Гле, ја стојим на вратима и куцам; ако неко … отвори врата, ући ћу к њему и јешћу с њим, и он са мном’ (Откривење 3,20).
„Уведи ме.“ Реч Божја и данас говори исту ствар…
Вама каже: ‘Уведите ме унутра’ – не само у кућу него у ‘салу за банкете’ – да вам се душа напуни вином од радости, вином Духа Светога; и тако можете увести Женика, Реч, Мудрост, Истину, у своју кућу. Тако да се ове речи могу рећи чак и онима који још нису савршени: „Уведите ме у банкетну салу.’»
Οригенове беседе о Песми над песмама, 2,7 (37, стр. 92)
Јединство са Богом се такође може изразити у смислу унутрашњег рођења.
Душа одговара Пресветој Богородици.
Подсећа на мистерију отеловљења.
И оваплоћење је духовно продужено на свете душе које се тиме припремају за Христов повратак.
Све јеванђеоске тајне не само да се врше у литургији, већ нас преузимају у духовном животу.
Реч се непрестано рађа у шталици нашег срца.
„Чак и да се Христос роди хиљаду пута у Витлејему„, написао је Јохан Ангелус Силесиус, „ако се не роди у вама, ви сте изгубљени за вечност.“
Обезбедити ово Христово рођење у нама је права функција литургијских времена и сезона, изнутра тумачених подвизавањем, молитвом и созерцањем.
„Оно што се догодило у телесном облику у Марији, пуноћа божанства која сија кроз Христа у Пресветој Дјеви, дешава се на сличан начин у свакој души која је постала чиста.
Господ не долази у телесном облику, јер „ми више не познајемо Христа по телу“, него духовно обитава у нама и Отац се усељава са њим, каже нам Јеванђеље.
Тако се у сваком од нас рађа дете Исус.”
Григорије из Нисе Девичанство (стр. 46,324 и 838)
„Да би се настројења Јеванђеља и предмети Светога Духа развиле у нама, њихов творац мора да се роди у нама.“
Григорије Ниски против Евномија (стр 45,585)
„Бог увек жели да се оваплоти у онима који су тога достојни.”
Свети Максим Исповедник Питања Таласију, 22 (стр. 90,321)
„Бити обожен значи омогућити Богу да се роди у теби.“
Дионисије Ареопагит, Црквена Јерархија, ΙΙ, Увод (стр 3.392)
О АУТОРУ: Оливије-Морис Клемен је рођен 17. новембра 1921. у агностичкој породици из Севена. Поверовао је у Исуса Христа са тридесет година, након дугог трагања у атеизму и азијским духовностима. Он је, читајући хришћанске филозофе Николаја Берђајева и Владимира Лоског (чији ће постати ученик и пријатељ), открио размишљање отаца древне, неподељене Цркве и примио је крштење у Православној Цркви, у оквиру Францускофонске епархија Московске патријаршије у Паризу.
Своје детињство, духовна лутања и обраћење описао је у својој аутобиографији Друго сунце. Као професор историје, дуго је предавао на лицеју Луј-ле-Гран у Паризу. Као професор Православног богословског института Светог Сергија постао је један од најцењенијих сведока Православља, као и један од најплоднијих.
Био је оснивач Православне заједнице у Западној Европи и аутор тридесетак књига о животу, мисли и историји Православне Цркве и њеноом сусрету са другим хришћанима, нехришћанским религијама и савремености. Био је одговоран за теолошки часопис Контакти и постао је Doctor honoris causa на Институту за теологију у Букурешту и на Католичком универзитету у Лувену. У оквиру своје наставне делатности, Оливије Клеман се посебно бавио животом и сведочењем Православне Цркве у Француској. Међу савременим православним теолозима он је највише пажње посвећивао питањима савремености; на које је настојао да одговори кроз моћну и поетску рефлексију, укорењену у предању Цркве као стваралачку и обнављајућу. Преминуо је 15. јануара 2009. године.
ИЗВОР: http://www.myriobiblos.gr/texts/english/clement_4.html
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 03.11.2022.
