Сутон је се давно претворио у сјену,
црни ати мрака прошли су кроз поља,
лугове и шуме. Пусте сиве друме покрила је тама.
Над реком бди месец. Ливаду зелену
посуо је он златним кресницама.
Кроз врбово грање ветар тихо бруји,
његова је песма успаванка права,
у гнездима својим поспали славуји,
голубови, вивци, жуне жутокљуне,
чешљугари, врапци, …
И Морава спава…
Ћути млади славуј сакривен у зеленом грању
под смарагдним лишћем прастарога цера,
црн гавран тражи нешто по орању,
куна за њим иде, скупља птичија пера,
месец се спустио ниско над ливаду,
посуо цветове у житноме складу
алем каменима, срмом и бисерјем,
гледа шта чини златица са птичијим перјем…
Куд коракне гавран повија се трава,
шуште младе врбе и старе топле,
а Морава спава…
Спава стара река, сан спокојан снева,
прошла су времена ратова и буна,
сања како славуј на јасици пева,
пева млади славуј среће срца пуна
цео луг и шуму песмом да успава…
Сања она пуст пут тај ким су некад прошле
хајдучке дружине и војске све наше,
над Белим Водама спустио се месец
па сребрним мачем по Морави шара,
и звезде се јате, ко да су на вечерњу пошле…
Шепури се паун у буковој крошњи,
под сјајем звезданим жар-птице сјен ствара.
Сања дивна река у колима црним прегнуте чилаше,
вранце црногриве и алате сиве из даљине дошле
по камен за цркве Рада неимара…
