Ко златне јабуке у вилинском врту титрају клобуци
смеђих лисичарки у сумраку сјајном
по баршун трави расутих око старог пања
давно свеле наше брескве беле, насред винограда…
И један по један дуванчица красних цвату бели пупци
и буде се цврчци у дну старог цера у свом логу тајном…
Лија лута лугом дуго, око нашег винограда, нешто смера…
Гледа црне морке на ђерму поспале…
И задње су звезде на небу процвале,
мрак полако пада, време је да се сања…
Месец-златни гавран шири златну мрежу над прастарим хумом,
посусталом гором, поспаном ливадом и долином целом,
сјене полако се буде, шећу целе ноћи тужном шумом свелом,
клопот ногу срна и ћукову песму ветар носи на далеко друмом…
Док сребрни вео са звезданог неба полагано пада,
капље месечина изнад винограда…
Красан храст јуноша младој јелики се клања…
Ноћ полако тече, време да се сања…
Лептира је збор слетео на јеленков двор,
међу дуванчица белих миришљава звона,
док упорни детлић у букову кору неуморно кљуца
под лозом код плотакуне златоруне једу зрела пуца…
Испод црне смрче скупили се појци, почињу да цврче
шуми успаванку… Слушају их звезде, слуша васиона…
Ти више никад нећеш проћи путем овим кроз ливаде
и поља, ни кроз луг до колибе старом стазом срна…
Осташе твоји виногради, по њима ветар булке да сади,
птице да беру презрела зрна…
