Спокојно тишина тешки венац свила око древног здања старог вековима. Сећаш ли се Сунце кад је овде стара црква била? Виђају је људи данас само у сновима како у њој једна стара жена пред иконом се клања, распеће целива док бескрајна тишина светлом окупана све живо покрива…
Та је црква скромна и поносна била бијелих зидова голубијих крила… У дрвеном окну изрезаних шара руком Радована вештога клесара и његових десет красних ученика у славу анђела мудрог Михаила, предоброг Гаврила…
Ту су цркву давно запалили Турци, њих су под планином сачекали вуци. Остале им кости у незнаној гори, прођоше неславно свирепи злотвори. Данас ово здање почива у миру, у шумама по вресју и дивљем шимширу, међу храшћем, прућем , у високој жари чувају га и даље ти стари чувари. Данас је манастир где је црква била, над њиме су раширена анђеоска крила, чуваће га и наша поколења нова да траје и траје за вјеке вјекова у славу анђела дивног Михаила, прекрасног Гаврила…
