Вече се полако претвара у сену,
чује се тих бруј крошњи старог цера,
ветар планинац у халату црвену,
сакупља расута птичија пера.
Смирује се поток и смех се гаси
белих тратинчица, раскошног различка,
ливаду уснулу и у сумрак краси
златовез маслачка и плавога чичка.
Шуми јасење и старо кестење
и ред јабланова што ка небу стреми,
последњи облаци – небеских овчица прамење,
свој пут ка вечности путују неми..
Путем смо овим пролазили често
некад у наше сретне дане,
још жив је јасен где стари јастреб
некад је имао престо,
још су му зелене гране…
Корана тече, шуми као да у њој
трепере хиљаде цитриних струна,
пенушају сретно она и њена врела,
још памтим ште рече покојна стрина
да најлепши момци са Кордуна
беху из Дугог Дола њеног роднога села…
Кроз поље у сумрак корача куна
држи се сенке жбунастог склада,
пухор са златних маслачкових круна
полако за њом по орању пада…
Задоцнеле пчеле дому свом лете,
носећи последњи са цвећа нектар,
ћук самотњак успаванку плете,
од његове песме трепери честар.
Гавран у грању топола седи
гледа паука где плете мреже
сунчева румен, гаси се, бледи
ветар сноп трске вресјем веже…
Где су сада сви они момци
којих се радо сећам…
Нигде ничега, пуста поља,
а ливаде препуне цвећа…
Прошао живот, сећања лете
ко пухор маслачкових круна,
залуд се питам где ли су сада
сви они красни момци са Кордуна….
Изашао месец, ноћ тече полако,
лагано ко последња да је,
а ћук самотњак у лугу своме пева,
пева не престаје…
…По свету су расејани,
туђе земље злате,
и умреће никад неће
кући да се врате…
