Захваљујући остацима људских скелета, антрополози могу да утврде са којим болестима су се суочавали древни људи.

На основу историјских извора знамо од којих болести су патили људи у средњовековној Србији. Међутим, за антропологе и археологе то није довољно. Захваљујући остацима људских скелета, антрополози могу да утврде са којим болестима су се суочавали древни људи.

Биоархеолошка истраживања древних популација допуњавају наша сазнања о начину и условима живота прошлих заједница, али пре свега о њиховом здравственом статусу и исхрани. Иако, многе болести не остављају трагове на скелетним остацима или нису у финалој фази развоја када остављају трагове, постоје оне патологије које омогућавају сагледавање општег стања квалитета живота неке заједнице.

Животни стандард у средњем веку

Средњи век је период у коме су харале бројне болести (куга, лепра, сифилис, мале богиње и сл.), а исхрана тадашњих становника, чији је највећи део популације чинио сеоско становништво, била је углавном базирана на већем уносу угљених хидрата, а послови којима су се бавили захтевали су већу физичку активност (рад на пољу, у руднику).

Животни стандарди у средњем веку нису били на завидном нивоу. Густина насељености и збијеност кућа, нехигијенски услови живота, живот у близини или са домаћим животињама испод истог крова (или у истој просторији), ширење зараза, тежак физички рад на пољу, стална ратовања и велика смртност деце су нека од карактеристика средњовековног начина живота.

Такође, постојала је подела друштва на више и ниже сталеже, која је подразумевала разлике у очигледном начину становања, доступности хране, али и хране обогаћене протеинима и витаминима.

Бројне студије показале су да је нижи сталеж углавном имао лошије услове и квалитет живота, што се негативно одражавало на њихов здравствени статус. Супротно, виши статус имао је бољу исхрану, богату протеинима из животињског меса, млечних производа, али и већи унос витамина из воћа и поврћа. Бољом хигијеном могли су да спрече појаву болести, али и да их лече будући да су на дворовима постојали учени људи и „лекари“.

Болести у средњовековној Србији

Болести које су захватиле становнике у средњем веку у Србији, спадају у оне најгоре, као што су куга, лепра, беснило, мале богиње, затим оне мало мање опасније, као што су болести црева, шуга, маларија, као и многе друге које су забележене у историјским изворима. Без сумње, ове болести, заједно са лошом исхраном и животним условима, допринеле су кратком веку људи који су тада живели.

Велика смртност од куге током XV века погодила је и велике центре као што су Ново Брдо, Рудник и Сребреница. Куга се поново вратила Османском опсадом Београда 1456. године. Поред куге, константна опасност претила је од малих богиња, која је такође убила хиљаде. Лепра је била друга озбиљна неизлечива болест средњовековног човека, која се завршавала дуготрајном смрћу. Често су колоније оболелих од лепре биле позициониране у близини манастира.

Међутим, ове посебне болести (нпр. куга) нападају само мека ткива и не остављају скелетне доказе о њиховом присуству. Од заразних болести које погађају скелет, у српским историјским документима има свега неколико забележених.

Венерички сифилис и начин његовог преношења помиње се први пут у 15. веку у српском преводу латинског фармаколошког текста Liber de simplici medicina dictus Circa Instans.

Што се тиче порекла сифилиса, постоји више теорија. Међу првим јесте да је Колумбо са својом посадом, након открића Америке, донео сифилис у Европу. Друга претпоставка је да је сифилис већ постојао у Европи, а да га је Колумбо пренео у Америку. Док је трећа претпоставка да је болест постојала пре Колумба и у Старом и у Новом свету.

Ендемска маларија и њено лечење описани су у Хиландарском медицинском кодексу, медицинском рукопису написаном у 14–15. веку. У овој истој хроници се спомиње да је губа (лепра) на Балкану дошла пре 9. века нове ере, а од 1406. године у средњовековној Србији основане су многе болнице за губавце.

 

 

 

nationalgeographic.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име