Зашто отврдне људско срце? Одговор се чини једноставним и очигледним: од патње и невоља претрпљених, од потребе, од неподношљиве туге… Или, тачније, од људског гнева и неосетљивости, на које је човек једноставно морао да научи да одговори на исти начин. Чини се да је све овде логично и тачно. Али – само на први поглед.
При ближем разматрању, ова једноставна шема не издржава испитивање. Макар само зато што је огроман број људи успео да не очврсне и задржи способност љубави и милосрђа у најмонструознијим условима – у рату, у концентрационим логорима, на одељењима за смртно болесне. И обрнуто – прилично напредни и ничим спутани, људи се могу понашати као да имају камен уместо срца. И што је најважније, ако прихватимо идеју да је горчина човека резултат спољашњег утицаја на њега, онда ће неминовно бити потребно признати да човек није слободан у свом избору између милосрђа и бешћутности, да тај избор у потпуности зависи од околности његовог живота. Међутим, пракса убедљиво доказује да је у стварном животу све управо супротно: људи који су у животу попили гутљај патње много су способнији за саосећање и учешће у туђој несрећи. А онда сви добро знамо да се управо у превазилажењу трагичних околности откривају најбоље, најплеменитије и узвишене људске особине. Несебичност, јунаштво, пожртвованост су у принципу немогући тамо где је све добро и где нема људске туге и патње.
Дакле, очигледно је да су животне невоље само један од могућих услова отврдњавања људског срца, али никако његов узрок. Само пас, као што је познато из дечије песме, може да уједе из псећег живота. Е, зато је она пас, нема етичке критеријуме и слободу моралног избора. Личност се може дефинисати према истом владару само ако желите да је понизите и изједначите са животињом.
Ледено доба
Али одакле онда толика горчина у људима? Нема потребе ићи далеко за примерима:
Свако од нас из сопственог искуства добро зна како душа може толико да се смрзне да до ње не могу доћи ни најближи рођаци и пријатељи. И на крају крајева, углавном се у нашим животима не дешавају никакве посебно страшне невоље. Разлог за почетак оваквог „леденог доба у срцу“ може бити толико безначајан да нисмо увек у стању да му уђемо у траг. Само у једном тренутку одједном изјавите да живите као у некој врсти капсуле која вас одваја од остатка света, а сваки покушај да се споља пробије до вас не изазива ништа у вашем срцу осим иритације и непријатељства. Заправо, сама реч „очврснути“ дословно значи – учинити тврдим, тврдим, неспособним да уочи било какав утицај споља. Није случајно да се квалитет особе супротан тврдокорности обично означава у истим категоријама, али супротним предзнаком – „мека срца“. То јест, способан да промени своје срце, задржи емоционалну пластичност.
Kако човек губи тако драгоцену способност?
У хришћанству, наравно, постоји одговор на ово важно питање за сваког човека. Али да бисмо га правилно разумели, потребно је направити малу дигресију у текст Светог писма.
Египатске егзекуције
У Библији постоји место које се може сматрати неком врстом универзалног кључа за разумевање људске тврдоће срца у свим њеним различитим манифестацијама. Ово је прича о фараону, коме Бог шаље пророка Мојсија да избави јеврејски народ из ропства, и истовремено му говори чудне речи: … када одеш и вратиш се у Египат, види, учини сва чуда која сам ти поверио, учини пред лицем фараона, и ја ћу отврднути његово срце, и он неће пустити народ (Изл 4,21). Даље, читав низ катастрофа, познатих као „погубљења Египта“, пада на Египат. Kао резултат тога, уплашени фараон у почетку ипак пушта Јевреје кући, плативши им веома богату надокнаду за године ропства. Али онда се предомисли, крене за њима у потеру, и као резултат тога умире на мору са свом својом војском.
У горњим речима Божијим може се видети очигледна неправда. Ипак: он је сам отврднуо срце фараона, а затим почео да га кажњава и, на крају, уништио? Није изненађујуће што се управо овај одломак Библије показао као камен огледни камен на коме су брусили своју памет најпре Совјети, а потом и данашњи пропагандисти атеизма. Међутим, исхитрени закључци у сваком тренутку били су доказ не баш дубоког ума. А пошто је реч о примедби из Библије, вероватно постоји директан разлог да се упознамо са тумачењем које јој Црква даје.
Блато и сунце
Речи „отврднућу своје срце” као да говоре о некој врсти насилног поступка од стране Бога, који лишава фараона слободне воље. Али сама логика библијског наратива говори директно о супротном. На ово скреће пажњу свети Јефрем Сирин: „Ако Бог отврдне срце, онда се не могу десити промене у срцу које Бог отврдне. Ако фараон, док трпи казну, каже: „Пустићу те“, а након што се погубљење заврши, задржи и не пушта Јевреје, онда то значи да да окорелост његовог срца није била од Бога, већ од унутрашњег расположења, према којем је за време казне спреман да држи заповест, а чим добије олакшање, погази законе…“. У ствари, све се догодило овако: даље у Библији се директно каже… И фараон је видео да је дошло до олакшања, и отврднуо срце своје, и није их послушао, као што је Господ рекао (Изл 8:15) .
Сам фараон је отврднуо своје срце, и нико га на то није присиљавао, а још више Бог није. Али, ипак, очигледно је да је Бог некако учествовао у томе, иначе не би имало смисла речи отврднућу. Али природа овог учешћа била је потпуно другачија него што би могло изгледати из површног читања библијског текста.
Свети Теофилакт Бугарски овако пише о разлозима отврдњавања срца фараона: „Шта то значи да Бог отврдне срце? Чини се да је ово смешно. Али се каже да Бог отврдне фараоново прљаво срце, баш као што сунце стврдне блато. На који начин? Дуготрпљив, јер га је учинио окрутним показавши му дуготрпљење. Овде се догодило слично ономе што бива када се неко, имајући злог слугу, понаша љубазно према њему. Што се човекољубивје опходи према њему, то га чини горим, не зато што га сам учи пороку, већ зато што слуга својим дуготрпљењем увећава своју изопаченост, јер занемарује ово дуготрпљење.
То исто каже и свети Теофан Затворник, проширујући ово начело са библијске ситуације на све случајеве људског отврдњавања уопште: „Реч отврдњава не треба схватити овако, да је Бог својом силом отврднуо срца непослушни, као фараон, али тако што непокорни по ћуди, под утицајем милости Божије, они сами, од своје зле ћуди, не смекшају, него бивају све више отврднути у својој тврдоглавости и бунтовности.
Бог и савест
Дакле, речи о отврдњавању фараоновог срца од Бога нису ништа друго до фигура говора. Слично, позната лирска песма каже: „О, ова девојка ме излудела, Срце ми сломила, помирила се“. Мада је очигледно да се сам ватрени обожавалац овде излуђује, а дотична девојка можда уопште није свесна његових когнитивних и емоционалних проблема. Фараон је отврднуо своје срце. И у овој чињеници види се исти, горе поменути, кључ за разумевање узрока људске тврдоће срца. Испоставља се да нам срце постаје тврдо, као блато сасушено на сунцу, у ситуацији када нам се Бог открива. И то не мора нужно да се деси кроз велика и страшна чуда, попут оних кроз која се Бог открио фараону. У нашем свакодневном животу све је много једноставније, али тако, и за нас много трагичније – отврднемо када нам се открије истина. На крају крајева, ако то дефинишете врло једноставно, истина је оно што заиста јесте, за разлику од обмане или обмане. А када човек одједном почне да види себе на овај начин – без илузија и самообмана – то за њега може бити веома тежак испит, чак и без икаквих знакова или чуда одозго. На крају крајева, тако је тешко схватити да, најблаже речено, грешите у својим мислима, речима или поступцима, чак и када вам је ово погрешно.
А онда постоје два могућа одговора на слику вашег живота која се отворила. Први је покајање, признање своје грешке, жеља да се побољша. Други је глува заштита од онога што је видео, тврд блок, одбацивање. Али… одбијање чега? Оно што је у ствари, то је – истина! Тако се човек затвара у некакву духовну љуску која га одваја од стварног света, тако отврдне људско срце.
Међутим, како Бог учествује у свему томе, и зашто ово болно увиђање своје неправде треба сматрати сусретом са Њим? Чињеница је да свака особа има невероватно својство које нам омогућава да тачно одредимо морални садржај наших поступака. То је савест, коју монах авва Доротеј директно назива божанском светлошћу у нашој души: „Kада је Бог створио човека, улио је у њега нешто Божанско, као неку мисао, имајући у себи, као искра, и светлост и топлоту; мисао која просветљује ум и показује му шта је добро, а шта зло: то се зове савест, и то је природни закон. Стога се деловање наше савести са добрим разлогом може сматрати деловањем Божијим: уосталом, није случајно да свако од нас из искуства зна како савест може доћи у сукоб са нашим плановима, проценама, одлукама. Очигледно је да је у људској природи, такорећи, „не сасвим наша“, а у односу на личност човека, парадоксално, она је нека врста њеног противника. Ова божанска искра, својствена нашој души, истиче пред нама неистину коју чинимо или се управо спремамо да починимо. Осим тога, у хришћанству је дистанца између етике у односима са Богом и етике међуљудских односа практично сведена на нулу Христовим речима: пошто си учинио једном од ове Моје најмање браће, учинио си Мени. (Матеј 25:40). А када не желимо ни пред ким да признамо своју очигледну грешку, то не значи ништа друго до отврднуће срца пред самим Христом.
Восак и глина
И на крају, још један аргумент. У Јеванђељу Господ директно поистовећује истину са Собом: Ја сам пут и истина и живот (Јн. 14,6). Овде реч „истина” више не означава једноставно одређену датост која се одиграва у стварности, већ нешто немерљиво више и важније. Истина у богословском схватању је стваралачки план Божији о свету и о човеку, какви треба да будемо, по плану Божијем. Kроз болове срца наша савест нам свакодневно показује где смо се удаљили од ове Истине, где смо се удаљили од Христа. И није битно у којим околностима ће се то догодити: да ли вређамо своју жену или себе, вичемо на своју децу или једноставно гурнемо случајног пролазника у згњечену улицу са иритацијом.
У сваком случају, такав сукоб са сопственом савешћу испоставиће се за нас сусрет са Богом, Kоји се у хришћанству не случајно назива Сунцем Истине.
Заиста, под сунчевим зрацима различите супстанце се понашају веома различито: восак омекшава, стиче способност да поприми нови облик, промени се. Глина се, напротив, стврдне, суши, постаје тврда и неосетљива на прсте грнчара или вајара. Исто тако и срце човека – при сусрету са Богом може или да омекша, као восак, или – да се окамени, као глина. Али са чиме га упоредити – глином или воском – о томе одлучује само сам човек, то је божански дар слободе који људи добијају чак и током стварања. Спољашње околности нашег живота могу бити веома разноврсне – повољне, или кошмарне; глатка као аутопут, или неравна као разбијени сеоски пут. Али човек на овим путевима може отврднути или омекшати своје срце само по својој вољи – када му се Бог открије у неком сасвим неприметном случају за спољног посматрача. Тако је потпуно напредан и срећан богаташ из јеванђељске параболе сваки дан одбијао милост Христу, иако је пред њим био само просјак бескућник Лазар покривен крастама. Тако је разборити разбојник, осуђен на болну смрт због својих злочина, већ на крсту нашао у себи духовну снагу да сажали Господа распетог поред себе.
Тако свако од нас свакодневно или омекшава своје срце праштањем увреда и саосећањем за туђу тугу, или га отврдњава самооправдавањем и неспремношћу да призна своју неправду пред људима, Богом и сопственом савешћу.
Александар Ткаченко
Превела редакција Чудо
Фома.ру
