Оно што је до сада речено објашњава због чега је прво распарчавање природе било одлучујуће. Први избор индивидуалне аутономије је неповратно поделио природу, и осудио вољу свих осталих људских личности да буде превасходно воља која изражава и силом спроводи неопходности распарчане природе.
Природне потребе индивидуалног опстанка иду на рачун личне слободе и посебности, које могу бити остварене само као љубав, претећи да је спутају.
Слобода личности није уништена, само је унакажена и измењена у антитетску одвојеност од природе, у непрекидну поларизацију супротстављених порива. То је искуство трагичне подељености унутар човековог бића. «Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим» (Рим 7, 23).
Након почетног распарчавања људска природа задобија снажан имулс да себе учини апсолутном као индивидуална аутономија.
Јер природа не постоји другачије до као лична ипостас, а први човек је поистоветио догађај свог постојања, не са личном посебношћу своје природне испостаси, већ са опстанком (= преживљавањем) и самопостојањем.
Тако се свака нова људска личност рађа потчињена својим индивидуалним природним потребама, како би опстала као егзистенцијална аутономија. Човек се, тако, рађа осуђен да буде носилац индивидуалне или природне воље подређене апсолутним потребама опстанка.
Из овог разлога, распарчавање природе непрестано и неизбежно делује приликом сваког природног рођења, пошто свако рођење значи додавање још једне индивидуалне, егзистенцијалне самодовољности унутар заједничке природе.
Свака индивидуа присваја од другога апсолутно право на сопствено постојање. Индивидуалност влада природним, инстиктивним потребама за опстанком, са намером да себе овековечи и да постане циљ, пошто је индивидуалност та која исцрпљује егзистенцијалне могућности природе, а не лична посебност која сједињује природно постојање у догађај заједнице и односности, превазилажењем сопствене индивидуалности.
Тако трагичне Сартрове речи казују истину: «Мој првородни грех је постојање другог». «Други» је увек потврда неизбежног распарчавања наше природе. Сваки «други» је непосредно, емпиријско сведочанство немогућности личности да превазиђе тај снажни порив ка распарчавању људске природе на индивидуе, на аутономне јединке: «други» је моја осуда да будем носилац индивидуалне или природне воље за опстанком.
Ова воља није производ слободе, већ је плод деловања порива, инстиката и потреба: она представља потчињавање личносне посебности природном захтеву за опстанком врсте. Овај захтев је за нас мучан, пошто може да буде испуњен само антагонистичким сукобом са егзистенцијалном аутонимијом других индивидуа.
Због овога је «други пакао», како поново каже Сартр у драми «Иза затворених врата». Ова изјава која долази из Сартровог пера, јасно говори да пакао за човека није индивидуална казна, објективно наметнута.
Основа казне у човековом паклу су други људи. Неуспех личне егзситенције да оствари онтолошку ипостас, њено свођење на природну индивидуалност која полаже апсолутна права на сопствено постојање, ставља је у сукоб са индивидуалном природом «другог». Тако «други» постаје потврда мог егзистенцијалног промашаја, моје немогућности да превазиђем своју природну вољу која се поистовећује са самоодбраном биолошког и психолошког ега.
«Други» је пакао јер ме мучи откривењем да сам трагично осуђен на индивидуалну аутономију, неспособну да постоји слободно од природних предодређености, да воли и да буде вољена.
Пре Сартра, Достојевски је, још потпуније, одредио пакао на исти начин: «Пакао је мучење невољења».
Ово одређење значи да ми други људи једноставно пружају прилику за мој сопствени пакао, док се његов узрок налази мојој сопственој немогућности да будем у односу, у затворености егоцентричне аутономије моје индивидуалности.
Тако пакао постаје још мучнији када «други» није индивиуда на егзистенцијалној удаљености која поништава могућност односа, већ Личност чија ме љубеће самонадилажење и самопредавање позива у постојање и истинити живот, док сам ја прилепљен (= привржен) мојој индивидуалној аутономији.
Пакао је човеков слободни избор, када себе заробљава у запањујућем недостатку живота, промишљено одбацујући заједницу са љубећом добротом Божијом, одабацујући истинити живот.
Из књиге – Христо Јанарас – СЛОБОДА МОРАЛА
