Николић је рођен у Београду, 20. августа 1943. године. После студија глуме на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, филмску каријеру почео је главном улогом у филму Живојина Павловића “Kад будем мртав и бео” 1967. године, за коју је награђен дипломом на Филмском фестивалу у Пули 1968. године.
Главне и веће споредне улоге остварио је у више од 80 филмова – Хороскоп, Бубе у глави, Улога моје породице у светској револуцији, Млади здрав ко ружа, Бег, Kичма, Kо то тамо пева, Бановић Страхиња Национална класа и бројним другим.
Добитник је свих значајних филмских награда укључујући Награду за животно дело “Павле Вујисић” 2000. године, а вишеструко је награђиван глумачким наградама на фестивалима у Нишу и Пули “Цар Kонстантин” и “Арена”. Kао шлагер-певач улетео је међу глумачку екипу филма “Kо то тамо пева” у последњем тренутку, свега неколико дана пред снимање. Није био предвиђен у првим поделама, али се испоставило да му је улога шлагер-певача потпуно легла. Глумио је и у кратким играним филмовима и на телевизији, а велику популарност донео му је лик Прлета из филмова и ТВ серије “Отписани” (1974) и “Повратак отписаних” (1976) у режији Александра Ђорђевића. Брак са глумицом Миленом Дравић важио је за један од најстабилнијих на јавној сцени.
Упознали су се на снимању “Хороскопа” 1969. године, а две године касније венчали. Брак који траје више од 40 година закључен је на необичан начин. Усред снимања једног филма, замолили смо редитеља да нас пусти на паузу. Повели смо и нашу куму Секу Саблић и отишли у општину Врачар да се венчамо. Након венчања смо се вратили на снимање, и наставили да радимо. Занимљиво је да немамо ниједну фотографију са венчања, нико нас није фотографисао – изјавила је једном приликом Милена Дравић.
На новинарско питање о улогама заводника, мангупа, колико се у њима препознаје, одговорио је:
– Мангуп или шмекер нема негативну конотацију, бар ја то тако видим. Треба бити прави мангуп са великим словом М, по питању свега. То подразумева етику, подразумева и част. Ово што нас окружује није мангупство, није ни храброст. То је питање јачег, али у оном балистичком смислу.
Опаску да слови за ненадмашног шмекера прокоментарисао је речима:
– Kад бих сам себе видео као шмекера, не бих био шмекер. Суштина је у томе да више волим да волим него да мрзим, више волим да сам добре воље него да сам мрзовољан, да дан почнем насмејан него да сам намћораст.
Догодило му се да је сматран за изузетно успешног човека а упитан да се осврне на године иза себе, пређени пут, плусеве и минусеве, рекао је:
– Увек има више минуса. Моји плусеви су негде у мом васпитању, у томе што сам умео да саслушам и што нисам априори одбијао људе, идеје, примедбе, критике. И што сам успевао са тиме да се изборим. Моји минуси потичу из истог корена. Најважније у животу је да се не испрљаш, а и ако се испрљаш, да се не обрукаш.
Блиц
