Иако је сваки дан обавезан део трпезе, све је мање познато симболичко значење које има погача за крштење, чесница или младенчићи
Због савременог начина живота данашње генерације нису у прилици да виде традиционално прављене хлебове, изузев ако се у понеком музеју не приреди изложба или напише одговарајућа брошура с причама из старина. А и изложбе су ретке, посебно ако се ради о обичајима из јужнијих крајева Србије.
Многи древни занати без којих је живот некада био незамислив, нажалост, изумиру. Пекарски занат има и традицију и будућност. Он је истовремено и део нематеријалног културног наслеђа чија је улога да се не заборави умеће припреме хлебова.
Заљубљеницима у традицију најинтересантнији је хлеб који се специјално прави за прошевину. То је у ствари погача обавијена црвеним вуненим нитима с огледалцем у средини на којем се млада огледа.
Посебно место заузима чесница која се припрема за централни божићни празник. Она представља Божју повојницу која се, како су забележили етнолози, меси као успомена на рођење Богомладенца. Меси се од пшеничног или пројиног брашна без соли, с водом која се доносила пре изласка сунца, украшава се различитим фигурама од теста, а у њу су стављана разна знамења: новчићи, житно зрно, босиљак и ломи се обично за време ручка, мада у неким крајевима и за доручак.
Поступаоница је обредни хлеб у облику погаче. Меси се кад дете направи први корак, а на њему се залепи тесто у облику пера, књиге, лењира, пера и шта би дете прво узело то би по веровању предсказало његову будућност. Остала деца би ломила погачу и носила са собом, а погача се иначе у том обреду поставља на средину собе, на ниску столицу. О славском колачу се пуно зна, а и на њега се стављају фигуре од теста, у облику воћа, буради за вино, плетенице и обредно се ломи за славски ручак.
За Српску нову годину прави се василица, а у нашим обичајима заступљени су и пролећни хлебови, младенчићи, па васкршњи колач, затим хлебови посвећени рођењу детета, обредни хлеб за крштење, породични обичајни хлеб за рођење детета.
За Задушнице се месе поскурице, то су мали округли погребни хлепчићи који се уз свећу намењују покојнику, а праве се од пшеничног брашна. Некада су се правили без квасца. На поскурици је посебним дрвеним печатом утиснут хришћански симбол који значи „Исус Христ побеђује”.
За Васкрс су се људи сналазили како су знали и умели да би се на трпези нашли посебни обредни колачи. Један од њих је округлог облика с јајетом у средини које је симболизовало плодност.
У овој традиционалној палети поменимо и такозване фигуралне хлебове који симболизују пољопривредне алатке, усеве и кућу. Намена је одређивала облик па се најчешће срећу округле погаче које симболизују њиву, погаче у облику маказа за овце, колач с четири кружића који се давао кравама и шупаљ колач за коње. Рано ујутро домаћин одлази у шталу, носи колаче и половину даје стоци којој су намењени, а половина остаје за укућане.
Од хлеба, наравно, данас, када је све мање оних који га спремају по кућама, неодвојив је и пекарски занат као део нематеријалног културног наслеђа.
Етнолог Виолета Цветановска је пре више година вршила истраживања обредних пракси у Србији и описала велики број традиционалних хлебова који су се правили на прелазу 19. у 20. век у околини Краљева: погача повојница, погача за крштење, поступаоница, велики број божићних хлебова, младенчића, васкршњих колача, погача заступљених у свадбеним обичајима, поскурицама, славски и занатлијски колач.
Љубав према хлебу исказана је и у великом броју песама у српској култури, ипак кустоси у музејима у Србији слажу се да иако је сваки дан обавезан део трпезе, људи у суштини врло мало знају о хлебу и његовим многобројним симболичким значењима у култури, обичајима и веровањима.
Политика
