Драга браћо и сестре! Христос васкрсе!
Божјим милосрђем већ смо стигли до треће недеље Пасхалног празника коју је Црква мудро посветила сећању на подвиг који су извеле жене мироносице. Жене мироносице и апостоли су две врсте приступа вери. Одлучан и жустри Петар, који је спреман следити Спаситеља чак и до смрти, пре његовог просветљења Духом Светим, показао се да није толико храбар и чврст у вери када се појавила стварна опасност по његов живот. И други ученици, који су се такође плашили својих сународника, напустили су Господа у најкритичнијем тренутку. Али кротке жене које су пратиле Христа на његовим земаљским путовањима стајале су тихо код Крста и делиле у својим срцима распеће Господа Исуса Христа. Нису никоме ништа покушавали доказати, нити су себи тражили част да седе са десне или леве стране Спаситеља у Његовом Царству. Једноставно су послужили Христа кроткошћу, стрпљењем и дубоком понизношћу. И из тог разлога, Он им је ускратио част да постану апостоли, али биле су апостоли и за саме апостоле, јер су оне донеле добру вест Васкрсења најближим ученицима Спаситеља.
Опасна болест задесила је наш народ. Већ је однела многе животе, међу њима и представнике свештенства наше Цркве. Десетине хиљада људи пате у болницама. Још више људи мора да буде код куће у самоизолацији, да издрже ограничења у комуникацији са родбином и пријатељима, а понекад чак и да се суоче са акутном материјалном потребом. Драги моји, добро сам свестан колико вам је данас тешко. Са свима вама комуницирам.
Верујте ми, нисте сами, Патријарх је с вама!
Све моје мисли и молитве су за вас. Сваки дан се молим Богу за Његову милост, да ово искушење што пре прође кроз наш народ и да се поново можемо с вама сјединити у Тајни Свете Евхаристије славећи Господа једним устима и једним срцем. Од самог почетка ове ситуације било ми је јасно да смо суочени са опасном и подмуклом болешћу. Свештенство и наши старији парохијани требали су се наћи у зони високог ризика. И последњих дана смо већ изгубили неколико угледних свештеника и многих верника Цркве. Као Патријарх, одувек сам био свестан своје одговорности за свештенство и народ. С великом тугом сам морао донети одлуку да апелујем на то да неко време не идете у цркву. Без претеривања, то су биле најтеже речи у мом животу. Никада нисам морао да кажем овако нешто. Али, терет одговорности носи Патријарх Цркве преузимајући не само почасти патријархалног ранга, већ и целокупну менталну муку епископата, свештенства и стада. И осећам ту бол у свом срцу сваки пут када помислим да милиони православних жедне за Светим Телом Христовим, али не могу да пређу праг њихове драге цркве, када помислим на свештенство које слави иза затворених врата и лишен материјалне подршке данас. Међутим, као што вера без љубави не доноси никакву корист човеку, тако и хришћанско саосећање треба да има видљиве плодове. И због тога сам се скромним апелом обратио добростојећим људима који су добронамерни према Цркви, да пруже материјалну подршку нашем свештенству. И хвала Богу, моји су се вапаји чули. Наравно, то можда неће радикално променити ситуацију, али свако од нас треба да учини све што је могуће да помогне нашем ближњем. Искрено сам захвалан онима који су, упркос економским сложеностима кроз које пролази наша држава и цео свет, показали истинску хришћанску спремност да поделе оно што имају зарад суседа. Нека вас Свемогући Господин награди за добра дела. Упркос чињеници да ја, као и многи од вас, морам да останем у затвореном простору, и даље добијам сведочења о драматичним случајевима који се дешавају у разним градовима и селима због ширења штетне инфекције. И трудим се колико год могу да подржим напоре наших волонтера у њиховој заиста несебичној служби. И свим добровољцима на челу са владиком Пантелејмоном, са којима свакодневно одржавам контакт и од којих добијам потребне информације, изражавам посебну захвалност, јер директно на вама могу да се примене речи Христа Спаситеља: «Био сам гладан и дао си ми нешто да једем, био сам жедан и дао си ми нешто за пиће, ја сам био странац и позвао си ме унутра, требало ми је одеће и обукао си ме, болестан сам био и пазио си на мене, ја сам био у затвору и дошао си да ме посетиш.» (Мт. 25, 35-36).
Такође бих хтео да изразим посебну захвалност лекарима. Медицински радници данас су на првој линији борбе са болешћу, показујући истинско јунаштво и верност свом звању. Све ово изазива најискреније дивљење. Упркос сложености ситуације, ми смо у свим околностима позвани да сачувамо ментални мир, смиреност и здрав разум, да не сагоримо од огорчења и мржње, нити да се упуштамо у бескрајне потраге за непријатељима и, још мање, не дај Боже, да проклињемо било кога, што је за Хришћанина само по себи незамисливо. Сетимо се шта нам је Спаситељ рекао: «По овоме ће сви знати да сте моји ученици ако љубите један другога.» (Јн.13, 35). Бог неће напустити своју Цркву и своје верне слуге. Само вас молим: не очајавајте, не губите срце, молим вас за све и узајамно очекујте ваше горљиве молитве за мене као вашег Патријарха. Милошћу Васкрслог Христа и Његове свемоћи победићемо и ово искушење, јер је с Богом све могуће (Мт 19, 26), ако само можемо бити постојани у нашим садашњим кушњама и имати поверења у Господа баш као што су жене мироносице у њега веровале стрпљењем и кроткошћу, баш као што су тајни ученици Јосиф и Никодим остали са њим. Апелујем на вас речима Светог писма: «Будите на стражи; чврсто се држите вере; буди храбар; буди јак.» (1 Кор 16,13) и Господ ће нас сачувати својом милошћу. Амин
Са енглеског превела редакција Чуда
patriarchia.ru
