Посве дугог низа година коначно се може сагледати лепота првобитног изгледа фресака из доба Немањића

У манастиру Студеница и овог лета се вредно ради – почели су радови на спољашној обнови Краљеве цркве, труд рестауратора који већ петнаест година враћају стари сјај фрескама из 13. и 16. века у Богородичиној цркви је сада видљив, па се после дугог низа година, како каже ауторка пројекта и саветник у Републичком Заводу за заштиту споменика културе, Стојанка Самарџић, коначно може стећи слика о лепоти првобитног изгледа фрески из немањићког доба.

„Интензивно се ради последњих 15 година, а планирано је да за 4 године буде завршено све у Богородичиној цркви. После дугог низа година коначно се виде резултати радова. Сада уместо белих флека које су постојале на фрескама можемо да сагледамо њихову првобитну лепоту. По први пут у задњих неколико година целине које смо рестаурирали повезујемо у једну која даје приближан утисак онога што је некада било, каже Самарџић за Танјуг.

Она подсећа да овај оригинални фрескопис из 1209. године пронађен током радова на поткуполном простору цркве 1953. године када је откривен најзначајнији сегмент тог сликарства – ктиторски натпис исписан златним словима који говори о времену када је осликана црква, тачан датум и име ктитора. Сматра се да је текст осмислио Свети Сава, а управо је у манастиру Студеница по први пут коришћена ћирилица уместо дотадашњег грчког писма.

Екипа Танјуга се захваљујући нашим домаћинима попела на скеле испод самог свода цркве где откривен фрескопис што је тада представљало велику сензацију и радост за истраживаче, јер је реч о највишем домету византијске уметности.

Међу најпознатијим фрескама тог периода су Распеће Исуса Христа тзв. Плаво распеће, најважнији део јединствено остварене уметничке целине у Богородичиној цркви и Успење Пресвете Богородице које су сада рестауриране и пред очима посетилаца манастира Студеница.

Самарџић истиче како су управо у току конзерваторско рестаураторски радови на фресци Успења Богородице, која је било тешко оштећена били најзахтевнији, јер када су 1863. године преко оригиналног фрескописа, јер је био оштећен, тадашњи мајстори осликавали нови и при томе користили чекић како би се малтер који је отпао залепио.

Тај слој фресака из 19. века је уклоњен, а било је потребан велики труд да се сва та оштећења колико је могуће „излече”, али и да се сачувају и накнадни слојеви који су нанети, због даљих истраживања, јер како каже Стојанка Самарџић у Студеници уз рестаураторски, траје и истраживачки рад.

„Манастир Студеница тешко је страдао током историје, делио је судбину српске државе. Мајка свих цркава увек је била на удару, али је увек и обнављана, Обнављали су је монаси и народ,” каже наша саговорница.

Она скреће пажњу да посао на рестаурацији и конзервацији траје непрекидно, под будним оком Завода за заштиту споменика и да захтева значајна средства, а група рестауратора, међу којима је један број учествује у овом пројекту од почетка обнове фрескописа, скреће пажњу да је за овај посао потребно знање, стрпљење, издржљивост и наравно љубав.

„У нашој екипи раде искључиво конзерватори и рестауратори и сликари рестауратори. Долазе нам и студенти које полако уводимо у посао”, каже руководилац конзерваторско-рестаураторских послова у манастиру Студеница Гордана Јаковљев и наглашава да се број рестауратора у екипи креће од десет до двадесет, а да их је у овом моменту петнаест.

Један од њих је и сликар рестауратор Лука Дедић који ради на овом пројекту од самог почетка.

„Радови константно напредују, али је потребно стално одржавати фреске” објашњава Дедић, накратко прекидајући рад на ретуширању једног дела фреске, односно како објашњава, тонирању оштећења које ће омогућити да се слика сагледа у целини колико је то могуће.

Зато каже „доброг конзерватора и рестауратора, поред знања одликује стрпљење и издржљивост, а пре свега љубав према позиву.

Али како овај посао има своје награде, он има и своја искушења, а за Дедића је то што одвојеност од породице, јер сваке године по 6 месеци проводи у манастиру.

За Весну Чанак, сликара конзерватора рестауратора велика је привилегија, како каже, радити у манастиру Студеница, у објекту од високог значаја који је увршћен на листу УНЕСКО.

„Сви се трудимо да достигнемо ниво мајстора који су осликавали манастир, али је данас остало мало људи који се баве фреско сликарством. Најпоноснија сам што смо вратили првобитни изглед композицији Успења Богородице”, каже она.

Њена колегиница Софија Ракечић је на предлог професорке дошла као студент у Студеницу и ту је већ десето лето.

„На факултету смо доста имали и теоријског и практичног рада, али овде све то применимо. Ја сам завршила и мастер студије у Италији, али ћу овде долазити сваке године, док год се радови не заврше. Овај посао носи велику одговорност, али доноси и задовољство, објашњава она.

Марија Пешановић је такође део екипе рестауратора која ради овде већ десет година и за њу све ове фреске причају своју причу и зато сматра да је за овај посао потребно и знање о династији Немањић.

Каже да је веома поносна на све урађено до сада на обнови Богородичине цркве и њеног фрескописа.

Манастир Студеница је градитељско уметнички врхунац у свом времену изграђен у периоду од 1183 и 1196. године и посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. Стефан Немања градио је манастир као место за свој вечни починак и подигнута као Немањин маузолеј, Богородичина црква постала је маузолеј и његових наследника.

Овде се налази цело прво колено Немањића, кустос манастира Студеница Давид.

Загробна задужбина Стефана Немање много пута је страдала кроз векове од непријатеља и често је остајала без куполе. Некада и по више од 100 година у континуитету. Временске прилике учиниле су да оригинално и монументално фрескосликарство буде тешко оштећено, па је из не зле намере и крајњих побуда одлучено да 1863. године преко оригиналног фрескописа буде урађен нови и модернији.

Да би се уопште у то време нанео нови слој живописа, мајстори су морали да користе зидарску технику, пиковања како би се малтер залепио и оштетили су првобитни фрескопис. Цео наос био је прекривен барокним фрескама и то је тако трајало све до 1951. године када су се стручњаци Републичког Завода за заштиту поменика културе упустили у свој први подухват, реконструкцију Богородичине цркве.

А посао и даље траје, јер како каже Стојанка Самарџић поред Богородичине ту су и Краљева и Никољичина црква са изузетно вредним фрескама значајним за српску културу, историју и народ, а њихова рестаурација и конзервација захтева дуготрајан рад и пре свега средства.

 

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име