Овај свет отац Харитон је угледао на Аранђеловдан, 21. новембра 1960. године. Живот најпре проводи у свом селу, где марно помаже својој породици, да би касније школујући се одлучио да живот посвети трагању за истином и правдом. Упркос негодовању од стране породице, он одлучује да живот проведе монашки, не слутећи да свој век окончати у најтежим мукама.
Последње дане и сате проведене са оцем Харитоном, сећа се тадашњи игуман архангелски, архимандрит Стефан који и после осамнаест година, детаље те сурове приче из Призрена не заборавља и подсећањем на тај догађај, покушава да отме од заборава не само оца Харитона, већ и остале новомученике косовско-метохијске.
Тог дана, 15. јуна, после одслужене литургије у манастиру Светих Архангела, негде између осам и девет, кренули смо до Епископије у Призрену – сећа се отац Стефан, сада игуман манастира Свети Врачи у Зочишту. Улице Призрена су биле пуне Шиптара. Отац Харитон је тих дана, мени и владики рекао: ,,Ја са Косова не одлазим, ни жив ни мртав. Ми нисмо ништа криви, никоме ништа нисмо урадили, ово су наше светиње, и немамо се чега плашити!“ Када смо стигли код цркве Светог Ђорђа, са прозора је отац Василије, који је био кувар тадашњем владики, довикнуо оцу Харитону: ,, Куме, Светлана Мишкова (једна од парохијанки) је спремила питу за владику, па је замолила да му је однесеш.” Не слутећи да ће му ово бити последњи сусрет са осталим монасима, послушно и без поздрава, запутио се тамо одакле више није било повратка. ”Касније смо сазнали да је немачки новинар био очевидац киднаповања српског монаха, код Дома ЈНА у Призрену. По сведочењу тог новинара, који је све забележио и фотоапаратом, УЋК војници су зауставили возило оца Харитона, легитимисали и одвезли се у непознатом правцу.
– Интересантно је било, да је само дан пре киднаповања, отац Харитон, био послат од владике да из манастира Свете Тројице, до Призрена доведе мати Катарину и сестре – сећа се отац Стефан, и наставља: -Владика се надао да ће се еуфорија стишати, и да ће се монахиње вратити у манастир. Сви смо тако мислили. Међутим, већ сутрадан, када смо са Енглезима отишло до манастира, конаци су већ били попаљени. Из цркве која је још увек била читава, понели смо икону Мајке Божје и мошти Светог Јакова Персијанца, које се данас чувају у манастиру Светог Николе Кончујског на Ибру. Све остало, што нисмо успели да понесемо, касније је отуђено и спаљено.
ТРАГАЊЕ ЗА НЕСТАЛИМА
Трагање за оцем Харитоном, се наставило, као и трагање за још једанаесторо Срба из Призрена киднапованих тог 15. јуна. Испредале су се разне приче, а једна која је дошла до оца је прича једне Муслиманке, која је сведочила да је видела како муџахедини играју фудбал са главом ,,неког попа, са дугачком брадом!“. Најтежи задатак, преузимање посмртних остатака оца Харитона, припао је оцу Михајлу, садашњем игуману Светих Архангела. Све што је остало од оца Харитона, стало је у три кесе. Глава није пронађена, а претпоставља се да су је као трофеј узели муџахедини, док на телу су били видни убоди, смрскана лева шака и лактови, поломљени кичмени пршљенови.
Посмртни остаци оца Харитона, су након парастоса у манастиру Грачаници 11. новембра 2000. пренети у Црну Реку, први манастир у који је дошао као млади искушеник. -Сећам се, прича архимандрит Стефан, тадашњи владика је у беседи на опелу рекао: ,,Оче Харитоне, примили смо те овде као искушеника, сада те примамо као мученика“. Владики су очи засузиле, а и нама су ишле сузе. И као што је владика рекао, добили смо мученика, који је вероватно био најспремнији од свих нас за страдање.
Отац Харитон, још увек није званично канонизован, али му је народ испевао песме и молитве, а по многим црквама и манастирима осликан је и његов мученички лик. Испеван је и заједнички тропар њему и оцу Стефану Будисавачком, који је такође у данима по доласку КФОР-а на Космет киднапован. Тело оца Стефана, ни до данашњега дана није пронађено, али је у једном извештају полиције, писало да су војници гледали како су неки људи кроз масу вукли свештеника, како су га пљували , тукли, чупали за браду. И како је бачен у неки бунар са другим Србима. Међутим КФОР, није дао дозволу да се ништа истражује!
– Њих двојица су, једини, од нас у мантији, те 1999. године, били спремни на страдање, казује архимандрит Стефан. Отац Харитон је узет, а ја сам остао. Бог је њега изабрао да страда, а мене оставио да сведочим и да му се молим.
Ова страдања од стране Албанских екстремиста су оставила највећу рану на срцу српског народа, која се и данас након скоро 20 година не зацељује, већ се сваким одласком у Призрена додатно продубљује.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
serbiantimes.info
