Карактеристично је да се реч «етика» не може наћи у Новом Завету.

Налазимо само изразе «благочестивост» и «побожност», што је означено као «велика тајна» и поистовећено с догађајем Божије икономије, са Његовим делом постајања човеком ради спасења људи.

«И заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави» (1Тим 3, 16). Побожност (= благочестивост) или етос Јеванђеља је поистовећена са стварношћу Божијег овапложења, са устоличењем људске природе у животу Божијем – Христовим вазнесењем «у слави».

Јединство божанске и човечанске природе у личности Христовој има за последицу коначну промену човекових егзистенцијалних могућности.

Након пада више није било могуће да лична посебност и слобода човека превазиђу природни захтев за аутономијом и самодовољношћу индивидуалног биолошког ентитета.

Односни карактер личне посебности сада је потврђен унутар граница наше природе стварајући разлике и супротстављености унутар егзистенцијално индивидуалног ентитета.

Када је догађај постојања ограничен на аутономију индивидуалног, то ствара природни јаз између Бога и човека који личности не могу да премосте бивајући тако осуђене на индивидуалну вољу.

Оваплоћењем, пак, Бога Речи овај природни јаз између Бога и човека је уклоњен: «преграда која је растављала» (Еф. 2, 14) је уништена.

У првом Адаму, природна жеља за самоопстанком је постала аутономна сила која је осудила његов род да очекује опстанак од смртне индивидуалности.

Али, ово је сада преокренуто: божанска и људска природа су сједињене и две природне воље су доведене у хармонију у личности Христа, другог Адама, што је ослободило људску природу самонаметнутог ограничења унутар егзистенцијалних граница смртне индивидуалности.

У личности Христовој, људска природа опстаје као лична ипостас заједнице са Богом.

Личносна, богочовечанска егзистенција Христова, ипостазира смртно биће човека, творећи «нову твар», ново човечанство које постоји у заједници са Оцем, управо онакво какво је усвојено – смртно и огрезло у крви – ипостасном љубављу Сина.

«Обновљење» човека «у Христу» захтева само сарадњу човекове слободе, његов пристанак на Христову «луду љубав» према њему као личности.

Оно што Бог „тражи“ од човека егзистенцијално отуђеног и униженог какав је јесте напор ма како мали био да одбаци своју индивидуалну самодовољност, да се одупре њеним поривима и да пожели да живи као онај који воли и који је вољен.

Ово је први корак ка учествовању у новом начину постојања, новом етосу који је увео Христос, ка постојању у новом Адаму, оцу новог људског рода.

То је обожење, кеноза коју је Христос, као човек, спровео у дело: акт испражњења (= одбацивања) сваког елемента индивидуалне аутономије и самодовољности и остварење живота љубави и заједнице.

Подударност с овим етосом одређује делатну побожност Цркве, дело подвижништва.

Подижништво јесте настојање које потврђује човекову слободу, његову одлуку да одбаци побуну своје индивидуалне воље и да следује послушности другог Адама.

То није једноставно послушност у смислу потчињавања неком спољашњем закону, већ у смислу верности «икони» Божијој која је Црква – саображавање тројичном начелу живота које је Христос оваплотио у људској природи.

ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац, 2007.

Објављено:09.10.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име