Када гњавимо друге, намећући им своју вољу, ми тим показујемо да, у ствари, нас муче проблеми које потискујемо тако што вршимо притисак на људе око себе. Много је духовно корисније да, на пример, мајка оде код духовника и да му то искрено каже:“Оче, није моје дете криво, иако га стално грдим! Моја кривица! Мене муче проблеми, свађам се са мужем, не могу ништа да расправим са њим, јер га се бојим! Нервирам се, нерви су ми попустили па се онда искаљујем на детету, вичем на њега без разлога, притискам га и гњавим, тврдећи да све то радим за његово добро!“ Мајка која стално виче на своје дете на тај начин покушава да се ослободи негативне енергије која се нагомилала у њој због брачних проблема које је муче.
Нису други криви што се мучимо у себи и што смо несрећни. Није ти крив ни твој муж, ни твоје дете, ни комшије. Свако је одговоран за своје стање душе. Бог ће свакога од нас питати: „Да ли си био срећан? Да ли си био задовољан својим животом? То је био твој задатак, а не да спасаваш свет!“
Шта је то што можемо дати људима око себе? Духовни мир и радост, ако смо их стекли, то је свакако оно најбоље што можемо дати другима. Али, то благо се стиче великим духовним трудом, јер сви болујемо од егоизма. Главни знак нашег егоизма је непрестана тежња да другима намећемо своју вољу, своје ставове, свој укус. Ми желимо да други врше нашу вољу, а када се они понашају по своме онда их окривљујемо за све што нам се код њих не свиђа: „То је ужасно! Мораш да се измениш, мораш да исправиш свој живот!“
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
