Леп јесењи, медитерански дан. Деветнаести децембар, година 1941. Свети Никола. Народ у нашем крају каже Никољдан. То је крсна слава Пребиловаца, коју не славе само четири породице у овом селу. Стојим пред кућом Милана Медића у Пребиловцима, у којој живи наша новонастала заједница од пет „јединаца“. Размишљам о томе како се славио Никољдан прошле, 1940. године, али и оних ранијих. Људи, родбина и пријатељи, који долазе на славу зову сепићари. Они из удаљенијих места долазе на конак уочи Никољдана, а одлазе сутрадан по Никољдану. Неки пићари долазе на коњима, упарађени у народну ношњу. Понеко је обучен у црногорску народну ношњу, која због своје лепоте и дивних боја изазива дивљење свих, посебно деце. Село је пуно пићара из многих места Херцеговине. При пролазу кроз село, пићари се гласно поздрављају са домаћинима и опходе се једни према другима благонаклоно и срдачно. Милина је видети осетити такву срдачност и чути толико лепих и топлих речи. На Никољдан увече одржавала се традиционална никољданска забава у Основној школи „Kраљ Милутин“, коју су посећивали, поред пићара, и домаћи и најугледнији људи Херцеговине. После забаве, наставља се до зоре народно весеље.
Ове 1941. године нико нам неће доћи. Нема пићара. Нема забаве. Kако обележити Никољдан без породица и пићара?! На дневним седељкама пред Медића кућом, људи су се договорили да се Никољдан прослави на исти начин као и до сада, уз један изузетак. Свећа, која се пали за славу, неће се палити, као до сада, на дубовој (храстовој) облици, већ на пушки, пушчаној цеви – прецизније на шупљику пушке. На Никољдан у нашој заједници горело је пет свећа, јер ми чинимо остатке пет породица. Четири су гореле на пушкама, а једна на храстовој облици, јер ја до тог дана нисам имао пушку. Исто су поступиле и остале новонастале породичне заједнице. Нас петорица, устали смо, како је и обичај, у 12 сати и кренули на молитву, а потом смо ручали. Дан је био сунчан и ми смо после ручка изашли из куће. Неочекивано, у једном тренутку чули смо песму у Булутовој махали. Погледасмо се немо, зачудисмо се и упитасмо се: ко пева после убиства народа?
У Пребиловцима се није чула песма пуних осам месеци, тачније од априла, када је наша држава окупирана, па до Никољдана. Након песме, видесмо да из Булутове махале излази група загрљених људи. Kорача та група, пева и застајкује. Скупљају се испод школе, на простору који је омеђен потпорним зидом школског дворишта, Ждракановића кућама и Булутовом махалом – у најстрожем центру села. Испред Медећа кућа препознајем двојицу високих људи: Гојка Булута и Милана Медана из села Ортијеша код Мостара, човека горостасне грађе, са шајкачом на глави и, чини ми се, крупним брковима на лицу. Он и Гојко су загрљени и у средини ланца загрљених. Дошао Милан у исти дан на славу као и лане сестри Стани и мужа јој, његова зета Душана Лоле Булута, али не нађе сестру Стану нити кћерке јој Јоку од четири године и Мирјану од две године. Усниле су 6. августа 1941. године вечити сан, бачене усташком злочиначком руком у понор Шурманачке јаме. Милан, мучен жељом да искаже бол, подстрекао је Булуте да кроз песму заједнички искажу бол.
Једини човек, онај са стране међу Булутима, запевао је громогласно, а Булути прихватили песму са таквим узбуђењем које их је свеколике намах дигло на ноге. Kао кад жишка падне у бензин, разбуктала су у људима најдубља осећања туге, бола и жалости, помешана с радошћу, гордошћу, пркосом… Истог тренутка синула им је идеја да онако загрљени изађу на наше сабориште код школе. Њихова песма и појава на отвореном и у средини села, деловала је као зов трубе на збор. Kао по команди, журно и устрептало пођосмо у сусрет њима и песми. Трчи испред нас Новица Ново Шарић. Навире све живо: Драгићи (Драгићевићи), Шарићи, Ћирићи, Трипковићи, Брњаши (Брњашићи), Ждракановићи, Сухићи, Мирковићи и они из Ћук породице. Све се слило, збило у један округли, велики мушки хор под школом – лицем у лице и прихватило песму. Ушао сам у школско двориште, да са платоа посматрам овај незаборавни призор. Пева се снажно, мушки и из дубоке свести о тешкој несрећи која их је задесила, али и из осећања и мисли, потребе да се песмом јави душманима да смо овде, да смо живи, да смо претрајали и да нисмо нестали. Јечи песма као грмљавина и ођекује околним брдима, а онда та пркосна песма постепено јењава.
У душама несрећника расла је туга кроз песму. И већ су се искриле сузе у очима многих и оне су незаустављиво потекле. И понеки гласови постајали су све мукли, мењали и реметили пркосни тон песме, којим су још певали неки. У тој аритмији гласова мешала се туга и пркос, једни су већ плакали, а дуги су сузе гушили у запевним повисилицама песме. Био сам узбуђен и ганут до суза. Све се у мени ускомешало, тако да нисам успевао да упамтим ниједну једину реч те чудне и тешке песме. Памтим једино слику тог скупа, узрујаног, устрепталог, певајућег и тугујућег.
Kад сам већ одрастао и када сам се у позоришту упознао са одређеним потресним призорима у позоришним представама и са драмом као врстом књижевног дела, озбиљног и потресног садржаја – схватио сам да још увек у позоришту нисам видео оригиналније и потресније драмско дело од оног које сам упознао и доживео 1941. године на отвореној сцени за време прослављања Никољдана у Пребиловцима. Био сам тако опчињен тим прослављањем да не памтим како се и када разишао скуп испод школе, нити знам шта је са мном било. Заиста, не памтим, вероватно су ме одвели у нечију кућу… Испаде као да сам све то сањао, а не да сам присуствовао том реално надреалном догађају.
Митар Шарић
Пребиловци нет
