Речи су сувишне –
када гуше тишину
која говори све.

Од твојих глежњева и листова
преко бутина до кукова, налази се сав пут
који заиста вреди прећи у животу.
Све остало је само странпутица
и непотребно бауљање;
Бекство од човека у себи;
Бекство у чопор по имену људи;
Бекство у галаму и масу која крије смрт.

У твом стомаку видео сам царство и васељену,
коначно одредиште своје сврхе –
и шансу да у неком бићу у настајању
постанем интервал у вечитом трајању;
Да постанем епоха са циљем и са искупљењем.

Не желим да будем
ни светски путник
ни вођа чопора
ни ован предводник.

Једини пут који ме стварно занима –
је пут до твојих кукова,
а ја желим да одем и даље –
све до твог лица –
до крајње тачке твоје благости.

Kада ту будем стигао,
схватићу да су небо и звезде само илузија и мит,
обична лаж којом се сиротиња мами
да са копљем у рукама јуриша на ветар и на маглу.
Схватићу да сав потребан и стваран космос
станује у твојим очима.

Загризи ваздух,
понекад тако мирише на мед
и на живљење достојно човека.
Дај ми руку,
да заједно као два пркосника времена и пролазности
оставимо траг вреднији од бесмртности;
Да утиснемо жиг на кожи звери
коју зову цивилизација.

Љубав.
Све друго је толико проклето
себично и мало,
да постаје ништа.

Загризи ваздух…
За сврху нашу,
на радост Његову;
У славу онога што се живот зове.
Љубав.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име