Све године твоје ја двапут у себе могу да ставим,
и да остану још које,
оне – што се пред Богом крију,
а пред ђаволом не броје.

Све страхове твоје ја давно сам умро,
И васкрсао пре твог првог дана…
Мој крст је давно свој гроб видео,
много пре твог првог надања, првих жеља и првог срама.

Ех, малена…
Речи су као мач,
што их више из корица, односно из уста вадиш,
све су жељније крви;
Све више о осећањима говоре,
а све мање осећања имају.
Постају проклета рутина;
Порција унапред исплаканих суза
које по потреби подгрејаваш за сваку новопридошлу бол,
плачући за њом, а мислећи о некој која је стварно болела.
Ма-ле-на…

А све снове твоје
још од кад је проклела моја јава,
пробудиле грешне зоре –
прекрио мирис тамјана,
мирис сена и пожутелих јесењих трава.

И на месту детињих рана на коленима твојим,
код мене читав век ожиљци стоје,
као подсетник шта се заборавити мора,
да би се упркос свему могло ходати –
понекад у друштву сам,
понекад сам у двоје.

Малена, малена, ма-ле-на…
Песме су само узалуд потрошене приче,
бунар патњи, и исповест погрешним ушима.
Дубина која се неким плићаком воде завршава.
Живети ван стихова, значи живети срећно.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име