Жеђ! Све већа жеђ за вером, оном исконском и истинском. Вером у нешто праведно, чисто и слободно. Вером обичног човека, згаженог, тлаченог и обесмишљеног – да на небу има нечег небеског, да тајна ипак крије истину, и да је без обзира на све, могуће избећи жиг овог времена. Жиг празноверја, моралног посрнућа, катаклизме и пораза духа у односу на материју. Жеђ и Жиг, борба жеље и похлепе, части и сујете, ид-а и ега, чојства и гордости, борба човека са људима и народа са масом. Борба колевке са гробом и краја са ускрснућем. Борба у којој не може бити нерешено! Неко ће једном морати да изгуби – и то заувек, без права на реванш. Добро дошли у 21. век. Тек
је почело!
Минут до 12
Чини се да ниједно време као ово данашње, није у толикој мери у први план избацило и промовисало простоту и рђу људске душе, порозност карактера, неморал и некултуру као модел понашања. Некадашњи тихи агностицизам и нихилизам, заменио је неки хибрид ова два, само прилично агресиван у свом испољавању. Више се не пропагира бесмисао веровања, него се намеће смисао празноверја, гордости и бахатости.
Свети апостол Павле је рекао: „Пропаст света ће почети када дођу они људи чија је слава у срамоти њиховој!“ Речи које одзвањају, терају на самопрекор, на поглед у два ока у огледалу – усправног става и без страха пред сопственом сенком. Терају на прихватање свог парчета срамоте, стида и одговорности. Терају и на прихватање срамоте других – јер и она је твоја. Терају да „свог спаса ради“поновиш те речи, макар и себи у браду: „Пропаст света ће почети када дођу они људи чија је слава у срамоти њиховој“. Амин! То треба разумети, можда у паузи између два понављања попити чашу воде, или ако се баш мора запалити цигарету и поставити питање: Да ли ми том догађају, званом „пропаст“ управо присуствујемо?
Мада има и оних коју кажу да је највећи неморал расправљати о моралу!? Рећићу им: Како да не – не прихватам! Одбацује се на прву. Највећи неморал је ћутати о моралу! То је грех, предаја и посрнуће светлости пред мраком, праведног пред неправедним, чистог пред прљавим. Додају људи који неморал бране: „Ко је тај ко одређује оног што о моралу може да говори?“ И ја се питам: Ко је тај? Можда ТА? Ако ни „та“ ни „тај“ ниси ти, или нисте ви, зашто онда одређујете? Бог је људима да сва права, сем једног: Да ускраћују права других. Ја бирам да говорим – моје право, мој избор. Зашто је створен човек, ако не да говори? У доба пуном буке, галаме и опште грабежи за реч, више се не може погрешно говорити. Може се једино погрешно ћутати. Нема разумевања за прећуткивање, и не сме га бити. Нису криви они што говоре лажи, криви су они што прећуткују истину.
Шта се десило са данашњим светом? Зашто је метаморфоза људи у човека, издвајање јединке из масе и њен преображај у свесно и духовно биће данас толико тешка? Нећу почети реченицу са „мислим“! Више не мислим, већ сам размишљао и рећи ћу: Сигуран сам – да је разлог тај што је потиснута вера. Потиснута, деградирана, с једне стране укалупљена у фолклорну традиционалност, док је с друге стране, што је још горе замењена погрешним уверењима.
Пораз вере, само не оне уско религиозне, нужно богобојажљиве, не вере као верски обојене, већ пре свега вере као дубоко духовне категорије. Као што јој и само име каже „ВЕРА“; вера у поштење, правичност, скромност. Вере да треба ићи тим путем. Имамо пораз вере, и наравно победу уверења. Оно је увек питко, милозвучно, лако се жваће и још лакше гута – поготово ако је погрешно и наметнуто. Уверење да се не исплати бити поштен. Уверење да се не исплати бити свој. Уверење да је култура спора, а некултура прогресивна. Уверење да је морал декадентан и превазиђен, а неморал пожељан, прихватљив и популаран. Таква уверења, данас широко распрострањена, готово помешана са ваздухом као његов елемент, поред азота, кисеоника, аргона, ксенона и угљен диоксида, формирала су систем вредности који имамо.
Кажу – Ако се задесиш у накој далекој земљи, теби потпуно непознатој и желиш да нешто сазнаш о њој: погледај насловне стране најчитанијих новина, програм најгледанијих телевизија, профил најпопуларнијих политичара и биће ти све јасно. Верујем да вам се код ових речи ствара наказна слика пред очима, вероватно због погледа у „наше“ двориште. Ипак, таква слика данас без већих изузетака важи за цео свет. Ко су данас идоли нашој деци, и шта им се намеће као систем вредности? Излизани и истрошени политиканти, пиони, полтрони, кафанске певаљке, инстаграм фаце, елитне проститутке и наравно, много, много, много ријалитија. Рајско острво за све њих набројане. Уђеш у ријалити, заборавиш на све, сузиш свест, рашириш ноге и постанеш звезда! Звезда 21. века!
Ко о чему, ја о апостолу Павлу и његовим речима „о пропасти које почиње слављењем срамоте“. Поновићу већ речено: Погледај те свет око себе, и запитајте се да ли ми данас славимо срамоту људског рода? Конкубинат уместо породице? Сексуалне објекте од људског меса, уместо жена и мушкараца? Секс као гимнастику уместо „вођења љубави“? Јефтино умеће вашарског извођења, уместо уметности? Бахатост уместо скромности? Капу уместо главе? Мајицу уместо недара? Материју уместо духа? Да ли се данас повампирио тиранин и курвар којег је некад победио мушкарац и домаћин? Да ли се данас повампирила курва и чедоморка, коју је некада победила жена и мајка? Да ли се данас повампирила примитивна заједница сродника, коју је некад победила породица? И да ли се данас повампирила глупост, коју је накад победила књига? Све то некада побеђено еволуцијом, напредком, разумом, свешћу, духом, данас је ту, на жалост повампирено, пуно живота и крви и постављено на пиједестал као звезда водиља времена у којем живимо. И шта ће спасити свет? Рећи ћу: човек или животиња – шта се пре пробуди у данашњим људима. Сами људи као људи, жигосани, депресивни, уморни, криво устројени и криво вођени сигурно неће. Само човек, сувог грла и суве али још постојеће душе; жедан вере, духа, знања, спреман да се уздигне, отвори очи и врати својој суштини. Или он, или животиња и њен пуки нагон за преживљавање!
Човек или животиња! Шта се пре пробуди у данашњим људима, у нади да ће се нешто што пре пробудити! У супротном можемо себи, врсти, раси и цивилизацији да кажемо једно „ДОВИЂЕЊА“!
