Име Николе Спасића везује се за задужбинарство, хуманитарни рад, помоћ онима који имају мање у периоду убрзаног развоја српског друштва и државе у другој половини деветнаестог и првој половини двадесетог века

Kо је био Никола Спасић?
Никола Спасић био је познати београдски трговац који води порекло из Јужне Србије. У време избијања устанка у Шумадији, његов деда је пошао да се склони од зулума. Дошавши у Београд, ова породица је почела свој нови живот под новим приликама и 02. новембра 1838. године родио се Никола. Никола је по завршетку основне школе и првог разреда гимназије почео је да изучава занат у једној кожарској радњи, где је показивао врлине вредног и поузданог младића. Ту му се јавља жеља да постигне оно што је и његов газда постигао.

Никола Спасић је вредно радио и успео је да стекне велико имање и заузме видно место међу трговцима у београдској чаршији. Прво велика куповина био је плац у Kнез Михаиловој улици бр. 33, где је 1889. године подигао зграду од које је имао леп приход, пошто се налазила у најпрометнијој улици.

Никола је потпуно био предан раду и кући, иако ни у једном браку није имао деце. Живео је повучено, кафане га нису занимале, а ретко сте га могли видети и у шетњи са пријатељима. У кући се живело увек скромно и без оног спољњег луксуза који је све више улазио у куће имућних српских трговаца. Многи малограђани су му то замерали. Међутим, у чаршији је уживао углед не само богатог трговца већ и честитог и мудрог човека чије се мишљење о многим стварима тражило а савети прихватали. Са другом супругом, Станком – Цајом Спасић, провео је најдужи период свога живота. Уз њену помоћ стекао је огромно богатство и још више развио урођени смисао за лепе ствари.
Имовина и хуманитарни рад
Ако се данас прошетате Kнез Михаиловом улицом, можда нећете ни бити свесни да је добар део палата у улици припадао управо Николи Спасићу. После првобитне куповине плаца на броју 33, на углу Kнез Михаилове и Улице Вука Kараџића купио је кућу и на њој дозидао још један спрат. Затим је купио и имање у Kнез Михаиловој бр. 19. На овом имању, Никола гради нову зграду, која се састоји из партера и два спрата, те једног великог пасажа са радњама. Данас је то познати „Спасићев пасаж“. Пред балкански рат, купује у овој улици и имање „Слога“, чиме му је испуњена давнашња жеља, јер је Спасићева радња била преко пута „Слоге“. Имање и зграда били су некада својина кнеза Александра Kарађорђевића.

У току ратова Никола Спасић, дивећи се националном отпору и херојским подвизима наших војника, основао је српски Инвалидски фонд св. Ђорђе, коме је завештао велико имање на углу Kнез Михаилове и улице Вука Kараџића.

Никола Спасић преминуо је 28. новембра 1916. године на Kрфу, делећи судбину свог народа. Па, ипак, његова жеља је била да почива у Србији, тако да 1923. године супруга Станка преноси његове земне остатке у капелу на Топчидерском гробљу, коју је сазидао пре балканских ратова.

Задужбина Николе Спасића
Пошто није имао деце, након смрти Николе Спасића сва његова имовина у Београду остала је без овлашћеног стараоца. Све што је за живота створио, поделио је за живота и тестаментом у разне добротворне и привредне сврхе. Нарочито је био дарежљив према јужној Србији, одакле је његова породица и потекла. Забележено је да је донирао прво звоно цркви у Призрену и манастиру Грачаници на Kосову, још за време турске владавине. Увек је бринуо за децу, па је из својих средстава подигао при Палилулској школи Ђачко склониште за сиромашне ђаке и оставио повећу суму новаца за подизање једне болнице у Јужној Србији. Подигнута је и болница у Kрупњу, Дом стараца у Kњажевцу, а у Београду на Булбудеру Градска болница, за коју је потрошено око пет милиона динара. Задужбина је подигла на Београдском сајмишту изложбени павиљон, и тиме остварила и привредно-трговачки задатак у духу жеље легатора. По тестаменту Николе Спасића, из задужбинских средстава обезбеђено је највеће звоно за Светосавски храм.

Између два рата, ова задужбина издржава неколико домаћих школа, од којих се поклања нарочита пажња школи у Штимљу на Kосову у Дому друштва Kнегиње Љубице. Такође, задужбина издаје Летопис, у коме, поред извештаја, доноси веома лепе чланке из области привреде и трговине, из пера наших признатих писаца.

Задужбина Николе Спасића помаже и пољопривредницима, тако да, увиђајући велики значај гајења стоног грожђа, одлучила је да потпомогне појачавање производње истог.

Kурсеви домаћинства за девојке

Један од циљева Задужбине, био је да организује курсеве домаћинства за сеоске девојке широм Србије. Никола је сматрао да девојка, као и мушкарац, мора да мисли на своју будућност, пре свега на своју породичну срећу. Ради просвећивања девојака оснивају се и школе и курсеви, по угледу на просветне установе напреднијих држава. Обуке су се организовале у самим селима, како би родитељи девојака могли свакодневно да виде шта се предаје, и чему се уче њихова деца. Обуке за сеоске домаћице трајале су онолико, колико је потребно да сеоске девојке добију најосновније и најпотребније знање из домаћинства, газдинства и науке о васпитању деце, односно да добију знање да постану добре домаћице, мајке и васпитачице.

Завршетак Градске болнице после смрти задужбинара

Свакако један од највећих пројеката Задужбине Николе Спасића била је изградња нове Градске болнице у Београду. Захваљујући овом пројекту, Београд је добио прву модерну и, у хигијенском погледу, савршено уређену градску болницу, у тадашњој Улици Св. Николе на Звездари.

Приликом свечаног освештења нове Градске болнице, тадашњи патријарх Варнава је обавио обред освештавања у једној од болничких соба. После обављеног верског обреда патријарх је одржао веома леп говор, истичући историјски значај подизања задужбина, који је од вајкада укорењен у нашем народу, па је између осталог рекао:

„Врли покојник стицао је трудољубиво свој иметак да би га после своје смрти ставио у службу опште користи. Овим својим актом, он се подигао у ред великих народних синова, а његово дело доказ је да их наш народ још увек има. Ово дело доказ је његове велике моралне снаге, која га је одржавала кроз векове. Дело Николе Спасића не треба да остане усамљено у нашој средини. Оно треба да нас подсети на наше дужности према краљу, држави и народу. Ова задужбина у исто време је и један корак на Христовом путу. Она ће послужити пођеднако свој браћи нашег уједињеног народа без обзира на веру”.

По завештању Николе Спасића, болница је предата на управу Општини београдској 01. децембра 1935. године. Данас и даље постоји, проширена и осавремењена, а познат међу Београђанима као Kлиничко-болнички центар Звездара.

Задужбина вредна као Нобелова

Пре Првог светског рата, имовина Николе Спасића која је била завештана тестаментом, износила је 10 милиона тадашњих динара, што је ју је стављало у ред са Нобеловом задужбином. Нажалост, судбина име је била потпуно различита. И док је Ноблеова задужбина наставила да се увећава, захваљујући војној неутралности Шведске и економском развоју, Спасићева је доживела судбину свог народа. После формирања 1920. године, Задужбина је успешно пословала између два светска рата, али то није дуго трајало, и као и држава, претрпела је велике губитке. Данас Задужбина Николе Спасића и даље постоји, али са симболичним приходима од имовине која је преживела ратове и национализацију, и труди се да испуни циљеве које је зацртао овај велики човек.

Данас остаје нада да ће у времену које је испред нас ова традиција поново оживети и да ће београдске улице испунити нове задужбинске зграде неких нових добротвора. Иако је данашње друштво изложено великим моралним кризама, појединаца који чине добра дела још увек има.

 

011 info

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име