Некад, углавном кад је од животне важности и најпотребније, наука једноставно не помаже. Храброст не уливају ни све прочитане књиге. Снагу не пружа ни логичко размишљање и разборитост. Ништа, апсолутно ништа што је горди човек смислио није од помоћи.
У тој ларми, крвожедности и урлицима у блату земље наквашене што кишом, што крвљу масакрираних победника и још више масакрираних губитника не постоји математичка формула, научна мисао, идеологија или макар каква дефиниција која ће надјачати тутњаву, страх и гурати те напред. Бодрење осталих соколова, твојих сабораца, више се не разабира већ од првих штектања и зујања пропраћених јауцима погођених. У твојој глави пуној ,,знања“ не постоји ништа што ће те избавити. У сили људи свуд око тебе, такође не постоји нико ко ће те избавити. Све што си научио, све чему си се дивио, све што си стицао, волео, желео или чекао – нестаје у измаглици са мирисом барута.
Тај тренутак пред тишину, ону гробну или тренутну, немаш више никога осим Бога. И немаш више ништа осим вере.
Више страха нема. Зашто би се плашио? Чега? Да више нећеш живети међу овим дивним људима који се тамане немилице? Хах! Па то је смешно.
Тишина у заглушујућој буци. Мирна рука усред пакла. Храброст јер више немаш шта да изгубиш. Више ничег и нема на овом свету. Не постоји ништа, а и оно што постоји – постоји џабе.
Некад, да би човек пронашао Бога, мора отићи тамо где Бога нема. На таквим местима човек најбоље схвати колико је Бог потребан човечанству и колико је човечанство без Њега изгубљено.
