Када се вратимо дому
тајном стазом посутом снегом
топлина очинског дома
неће нас ништа питати
нити ћемо ми запиткивати
троугао ће савршено бити округао
као што је и преко границе био
само нам је поглед плитко рио
велико двориште нашег детињства
напојиће и лава и јагње
својом смарагдном водом
поток се ту у океан слива
и не губи своје корито
ни своју слаткоћу
плодови жита и грожђа
живеће увек са нама
односно – ми у њима
а наше књиге неће се плашити
да остану занавек ненаписане
недоречене речи струјаће ваздухом
тећи ће као највеће реке
као светлост дана све откриваће…!
тамо, у пуној, раскошној земљи
где јесте топла кућа
детињства нашег.
