Никола Бизумић је име нашег проналазача који је први изумео ручну машиницу за шишање, популарну нуларицу. У завичају није нашао разумевања за свој изум, због чега одлази у Лондон где га убрзо патентира и почиње да производи. За само десет година цела Европа шишала се његовом машином, а он се изузетно обогатио и добио племићку титулу од енглеског краља. Након смрти његова имовина је била већа од буџета Србије, а спор око наследства од више стотина милиона фунти траје до данас (више од сто година) и залази у домен теорије завере: Велика Британија на све начине избегава исплату наследства јер би у том случају банкротирала.
Никола Бизумић рођен је у фрушкогорском селу Нерадину, у сиромашној породици. Након завршене четворогодишње школе пут га је одвео ка тадашњем иришком брици Петру Јовановићу коме је требао помоћник и који га прима за свог шегрта. Берберски занат учио је у Иригу и Руми.
Шишајући муштерије маказама, дошао је на идеју да конструише машину која би унапредила берберску делатност, односно убрзала поступак приликом шишања. Ускоро скицира прву ручну машиницу за шишање и идеју износи газди. Код свог мајстора није наишао на разумевање, штавише, био је извргнут руглу и спрдњи чак и код локалних мештана.
Због тога је напустио Ириг и прешао у Руму, где је 1836. године положио калфенски испит. Ни ту није успео да прибави 100 форинти да би направио и патентирао своју замисао. Нико није био заинтересован да му их позајми, чак су га сматрали шарлатаном и чудаком.
Због тога решава да срећу потражи далеко од своје земље
Готово празног новчаника напустио је завичај 1855. године и отишао у Лондон где је нашао финансијере за свој изум. Пошто је осигурао патент на своје име, машиница је убрзо почела да се производи и извози. Британија је производила и на велико извозила ове машинице целом свету. Већ 1865. године није било бербернице у Европи која није поседовала један овакав алат.
Никола је почео изузетно да се богати, а добио је и племићку титулу сер, коју додељује енглеска краљица. Да би се лакше и више пробио у свету бизниса, узео је типично енглеско име – Џон Смит. Умро је 1906. године као веома богат човек. У Лондону данас постоји улица која носи његово име. Након смрти његова имовина процењена је на 22 милиона фунти стерлинга, што је после II св. рата било веће од буџета тадашње српске државе.
Бизумић се није женио и није имао потомке. Своје огромно богатство у тестаменту је оставио рођацима до шестог колена. Али, питање наслеђа остало је све до данас неразјашњено. Нико од наследника није добио тај новац. Према неким подацима, Моша Пијаде и Петар Карађорђевић, покушали су да наследницима омогуће да дођу до наследства, али без успеха. У родном селу Николе Бизумића данас чак постоји прича да Енглези неће да дају новац наследницима, јер би у том случају британска банка банкротирала (с обзиром да је у питању сума од неколико стотина милиона фунти).
Завера Енглеза:
Постоји још једна нова тврдња локалног свештеника, презвитера Георгија Зељајића Среданова, која иде у прилог тези о енглеској завери. Он наводно тврди да у старим црквеним књигама, у којима су уписани сви новорођени нерединци, нема Бизумића који су рођени у 19. веку:
„Пазите, сви су уписани, али не и Бизумићи. Ако пажљивије погледате, видећете да су неке стране поцепане. Претпостављам да су управо на њима били уписани новорођени Бизумићи. Ко је, када, и зашто то урадио, не могу да знам. Али ако дозволимо себи да то тумачимо кроз теорију завере, лако можемо закључити да су Енглези дошли чак овде и исцепали стране како би уништили једини доказ о могућим наследницима. Не кажем да је то истина, али је то један од могућих сценарија. На крају, зашто би неко цепао стране из црквених књига?!”
Према тврдњама једне од наследница, Никола је крштен у манастиру Гргетег и заиста је лист његове крштенице оданде исцепан. Према њеном мишљењу, вероватно су наследници покушавали да се домогну богатства, па на тај начин уништили траг о самом Бизумићевом рођењу. Моша Пијаде је током рата био у затвору у Сремској Митровици са извесним Бизумићем и чуо ту причу, па је након рата 1956. ишао у званичну посету у Лондон и тамо разговарао, између осталог, и о овој теми. На повратку је, не вративши се у земљу, преминуо у Паризу.
Два пута је у Ириг стизало писмо из Енглеске и оба пута враћано назад
Према енглеским законима право наслеђа не застарева никад, а по нашим само до шестог колена. Нико никад није пронашао тестамент Н. Бизумића. Није се женио. Имао је брата који је остао у Нерадину и рођену сестру која се удала у Добринце за Радојевиће. Чак ни у добриначким црквеним књигама не постоји, тј. исцепљен је тај венчани лист. Кажу да му је припадао цео лондонски Сити и неколико велелепних зграда. Кажу да је из Енглеске у Ириг два пута стизало писмо да се траже наследници Николе Бизумића, али је оба пута враћено са одговором да је непозната адреса. Ову причу су у фељтонима, у наставцима, објављивале Вечерње Новости још 1958. године.
Душан Марковић, према речима мештана најобразованији човек у селу, прича да је после Другог светског рата у Србији било покушаја да се богатство врати наследницима, али без успеха: „Штета је што су га овде код нас сматрали чудаком и нису хтели да патентирају његов изум, а ни после смрти нису озбиљно схватили шта је он урадио. Енглези су одмах препознали могућу корист од његове машинице, што су и остварили. Сматрам да би у причи о његовом изуму могло да се оде и корак даље, јер су на основу његове машинице за шишање касније направљени додаци за комбајне, косилице који раде на истом принципу…”
Има ли Србија право, после свега, на богатство овог човека?
У Нерадину остаје од давнина спевана песма:
Прод’о Сава волове и овце,
па иде у Лондон по новце.
Остаје и велико чуђење што нико “из врха” није урадио ништа по питању тога да се новац врати власницима. Велики део тог новца, свакако би добро дошао да се уложи у нашу земљу.
Прича је филмска и без свршетка. Надамо се да ће наследницима припасти део који је желео да им остави овај славни проналазач и да од свега неће остати само прича и сећање на овог Сремца.
Треба да будемо неизмерно поносни на овог генијалног изумитеља и доброг човека, јер се ипак решио да богатство остави потомцима у Србији, иако његов патент, ни њега, нису поштовали у нашој земљи. Можда једнога дана и научимо да поштујемо и препознајемо наше таленте.
Opanak
