Потребно је правити разлику између жȁла, страха и досаде. Жȁл је усмерен према највишем свету и праћен је осећањем ништавила, празнине, пропадања овог света. Жȁл је окренут према трансцедентном, али он истовремено означава и неспајање са транцедентним, он предстаљва бездан између мене као личности и трансцеденетног. То је жȁл за трансцедентним, за нечим другачијим од овога света, за нечим што прелази његове границе. Он, међутим, говори о усамљености пред лицем трансцедентног. То је, у самој ствари до крајности доведен сукоб између мог живота у овом свету и трансцедентног. Жȁл може да учини да у човеку почне да се буди свест о Богу, али он исто тако представља и преживљавање богонапуштености. Он се налази између трансцедентног и безданог битисања. Стрепња и досада су усмерени не према највишем, већ према најнижем свету. Стрепња говори о опасности која ми прети од доњег света. Досада говори о празнини и одвратности тог доњег света. Нема ничег безнадежнијег и страшнијег од те празне досаде. У жȁлу постоји нада, у досади – безнађе. Досада може да се савлада само стваралаштвом. Стрепњу, која је увек повезана са емпиријском опасношћу, треба разликовати од ужаса који није повезан са емпиријском опасношћу, већ са трансцедентним, са жȁлом, небитисањем и битисањем.(…) За мене је карактеристично да сам могао да преживљавам и жȁл и ужасавање, али нисам могао да подносим тугу и увек сам тежио да је се отарасим што је могуће пре. Карактеристично је да нисам могао да подносим ништа што је било дирљиво, сувише сам то јако, упечатљиво преживљавао. Духовна туга је повезана управо са прошлошћу. Тургењев је углавном уметник туге, Достојевски уметник ужаса. Ужас је повезан са вечношћу. Туга је лирска. Ужас – драматичан.  Чудновато је, али ми се чинило да ћу поднети жȁл који ми је својствен, да ћу поднети и ужас, али да ћу се од туге, ако јој се подам, потпуно истопити и нестати (…) Запањујуће је да ме је жȁл најакутније захватао у такозваним „срећним“ тренуцима живота, ако уопште и можемо да говоримо о некаквим срећним тренуцима. Увек сам се бојао срећних, рдосних тренутака. За тих сам се тренутака увек посебно изоштрено присећао животних тегоба. Скоро сам увек осећао жȁл за време великих празника, вероватно због тога што сам ишчекивао чудесну промену свакодневице, а ње није било (…)

Постоји болан контраст између радости датог тренутка и мучности трагизма, живота. Жȁл, у самој ствари, увек представља жељу за вечношћу, немогућност човека да се помири са временом. У окренутости према будућности постоји не само нада, већ такође и жȁл. Будућност увек, на крају крајева, доноси смрт, и то не може да не изазива жȁл. Будућност је непријатељски настројена према вечности, као и прошлост. Ништа, међутим, није интересантно, изузев вечности.(…) Постоји посебан жȁл, повезан са преживљавањем љубави. Увек су ме чудили људи који су у том напетом успону живота видели само радост и срећу. Еросу је дубоко својствен елеменат жȁла. И тај жȁл је повезан са односима времена и вечности. Време је жȁл, незадовољеност, смртоносност. Постоји и жȁл пола. Пол није само потреба коју треба задовољити. Пол је жȁл, јер на њему лежи жиг човекове посрнулости. Задовољавање жȁла пола у усковима овог света је немогуће. Пол ствара илузије које претварају човека у средство нељудског процеса. Дионисизам, који означава сувишност живота рађа трагедију. Стихија пола је, међутим, повезана са стихијом дионисизма. Дионис и Хад – један те исти бог. Пол представља ограниченост, човекову подељеност. Кроз живот пола се, пак, никада на прави начин не постиже човекова целовитост. Пол захтева излажење човеково и самога себе, излазак ка другоме. Човек се, међутим, поново враћа самоме себи и почиње да осећа жȁл. Човеку је својствен жȁл за целовитошћу. Живот пола је међутим, до те мере изопачен, да он повећава раздвојеност човекову. Пол по својој природи није непорочан, тј. није целовит. Целовита може да буде само права љубав. То је, међутим, један од најтрагичнијих проблема о коме ће још бити говора.(…)

Коначност живота изазива осећање жȁла. Интересантан је само човек у коме постоје пориви ка бесконачности. Увек сам бежао од коначности живота. Такав однос према животу доводио је до тога да нисам поседовао вештину живљења, нисам умео да користим живот. За „вештину живљења“ потребно је усредседити се на коначност, погружити се у њу, потребно је волети живот у времену. „Несрећа човекова – говори Карлај у Sartor Resartus  – потиче од његове величине; од тога што у њему постоји бесконачно, од тога што му не полази за руком да употпуности сахрани себи у коначном.“ Тај „објективни“ свет, тај „објективни“ живот није ништа друго до сахрана у коначном. У коначном је сахрањивање најсавршеније. Због тога „живот“ представља нешто налик на умирање бесконачног у коначном, вечитог у привременом. У мени постоји јако изражен метафизичко-анархистички елемент. То је, у ствари, побуна против владавине коначног. (…) Одувек су ми биле одвратне сакрализације коачног. Жȁл може да постане религиозна. Религиозна жȁл за бесмртношћу, за бесконачним животом, који није налик на овај коначни живот. Уметност је за мене увек представљала понирање у свет различит од овог, свакодневног света, од мог сопственог огавног живота. Управо придруживање нечем што не наликује овоме животу представља магију уметности.

 

 

Н. Берђајев, Самоспознаја: покушај аутобиографије, превео Милан Чолић, Књижевна заједница Новог Сада, 1987.

santamarijadellasalute.blogspot.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име