Наши савременици, који су се удаљили од хришћанства, сматрају да је хришћанска Црква дужна да се састоји од савршених људи, од светих, и осуђују Цркву јер је у њој толико грешних људи, несавршених, толико лоших хришћана. Видите како и обичан аргумент против хришћанства јесте свеаргумент. Али у томе и јесте непознавање природе Цркве, заборављање њене суштине. Пре свега, Црква и постоји ради грешника, ради несавршених, ради смртних. Црква је одувек силазила у грешни свет и дејствовала у сред стихије света, дејствовала међу погруженима у грех. Црква – божанска по своме пореклу и вечна по својој природи – делује на земљи и у времену, она није остала у висинама васељене далеко од грешног света свега што се грчи у мукама; она је, пре свега, дужна да помогне таквом свету, да спаси његов вечни живот – узносећи га до неба. Суштина хришћанства је у сједињењу вечног и пролазног, неба и земље, божанског и људског, а не одвојености од пролазног, од земље, од људског. Временом, људско је било дужно не да пориче и одбацује него да се просветли и преобрази.
У време првих векова хришћанства у Цркви је постојао секташки покрет монтаниста који су доказивали да се Црква састоји искључиво од савршених и светих, односно да из Цркве треба избацити грешнике и несавршене. Црква је за монтанисте била заједница људи који су примили дар Светога Духа. На тај начин већи део грешног хришћанског човечанства налазило изван Цркве. Изворно црквено учење је осудило монтанизм и утврдило тумачење Цркве по коме она јесте спасоносна Црква грешника. Свети се јављају као заштита и помоћ Цркве, али се Црква не састоји од њих, јер њој припада човечанство које се спасава од сопственог греха. Црква на земљи, онда, јесте војујућа Црква која се бори са злом, а не прослављена Црква, јер још није уздигнута до славе. Сам Христос је био са страдалницима и грешнима због чега су га фарисеји и оптуживали. А Црква Христова је дужна да буде слична Христу, она не може бити само уз честите и савршене, она је пре свега позвана да буде са онима који су духовно пали. Хришћанство би, признајући једино чиста и савршена бића, било фарисејско хришћанство. Сажаљење, попустљивост, милосрђе према ближњима у свим њиховим гресима и несавршеностима јесте дело хришћанске љубави, јесте тражење хришћанског савршенства. Зато, огласити хришћанство кривим за земаљски кал који се прилепио уз Цркву, на њеном историјском путу, није ништа друго до фарисејство. А тешко да су и сами тужитељи тако чисти и савршени.
Николај Берђајев из књиге – О савршенству Хришћанства и и несавршенству Хришћана
