Нужност је – производ слободе првог Адама, резултата рђаво усмерене слободе, слободе отпадништва. Слобода није сазната нужност, као што су тврдили немачки идеалисти. Нужност је рђава непросвећена слобода, која није обасјана Логосом. Наметнута нужност је само наличје светског распада и светског отуђења. Оне супстанције или била светске хијерархије, које су међусобно отуђене и бораве
У мржњи и непријатељству, тј. нису унутарње и слободно смањене. неминовно су спољашње и насилно повезане и оковаше. Могуће је бити заробљеник само онога што је ту и непријатељско. Оно што је блиско и драго, оно не присиљава. Они који воле и који су сједињени, слободни су. само се они који мрзе и који су раздвојени, налазе у ропству и осећају принуду, Материјализација света, његово окамењивање и спољашња принуда једног његовог дела у односу на други – све је то производ отуђености и мржње тј. пада Адама-свечовека. Нужност је слобода која је пала слобода мржње и распада, слобода хаоса и анархије. Присилна нужност је увек наличје унутрашњег хаоса и анархије, поремећаја у хијерархијској структури васељене. Права слобода је израз космичког (наспрам хаотичног) „тањи васељене, њене хијерархијске хармоније, унутарње повезаности свих њених делова. Космичко је увек слободно, у њему нема присилне дужности, нема тегобе и притиска, нема материјализовања једног дела у односу па други. Сваки пут када се живи људски дух судара са отпором масивних и за њега мртвих материјалних тела, он осећа пад свечовека и раздор отуђење који су услед тог пада настали. Замрли су, окаменили се нижи хијерархијски ступњеви бића због пада свечовека и због раздора и мржње које је тај пад донео. Принудну материјалност бића створио је сам човек. Она је настала као резултат његовог губљења места у хијерархији васељене, унутарњег отуђења од нижих ступњева космичке хијерархије, расцепа бића ниво принудне материјалности је директно пропорционалан нивоу унутрашњег отуђења. Камење је за нас најпринудније и ми га доживљавамо као најмање живо, зато што смо од њега највише отуђени. Људи блиског духа су нам најмање туђи, и ми их доживљавамо као најживље, тј. као најмање материјално оптерећујуће, зато што су нам они најближи, што су сједињени с нама, зато што их волимо. Љубав уништава сваку нужност и пружа слободу. Љубав је садржина слободе, љубав је слобода новог Адама, слобода осмог дана стварања. Мир је зачаран злобом и може бити ослобођен од чаролије само љубављу. Нужност света је и мађија; материјална присила света је злобно опчињавање, привидно биће које настаје из раздора. Инертна, тегобна, оптерећујућа материја. може бити ослобођена чини, да ослобођена, оживљена снагом сједињујуће љубави, коју са собом у свет доноси Апсолутни Човек, Нови Адам. Љубав је стваралаштво. Човек је одговоран за материјализованост света, за нужност и принуду, која у њему влада, зато што је човек – помазани цар васионе, због њега умире и оживљава свет. Свет умире због човековог пада и оживљава кроз његово уздизање. Али свеоживљавајући и и продуховљујући успон палог човека је могућ само кроз појаву Апсолутног Човека, који људску природу причешћује божанској природи. искупитељ и Спаситељ света скида чини и окове нужности. Он је – Ослободилац. Без Христа-Ослободиоцасвет би во вјеки вјеков остао зачаран нужношћу и детерминизмом би заувек био у праву. Детерминизам се коначно превладава само у Христу- Ослободиоцу. И свака философија која на прихвата Христа-Ослобојноца, која
није просветљена Христом-Логосом, неминовно у већој или мањој мери садржи у себи непревладани остатак детерминизма. Без Христа-Ослободиоца сама слобода мора из- гледати као резултат нужности. Слобода без Христа-Ослободиоца је слобода старог Адама, слобода без љубави, слобода седмодневног стварања. Слобода са Христом и у Христу је слобода новог Адама, слобода која љубављу свет ослобађа чини, слобода осмог дана стварања. Човек је после Христа већ потпуно ново створење, које задобија нову слободу. За детерминизам постоји само стари створ, који је зачаран нужношћу. Натуралистичко гледање на човека и свет је старо гледање, производ старе свести која одговара епохи незавршеног, седмодневног стварања. Детерминизам и натурализам су пре сваког суделовања људске природе у божанској природи кроз Апсолутног Човека. Индивидуализам је покушавао да води трагичну, али слабу борбу против владавине детерминизма и натурализма. Индивидуализам је само показатељ кризе натурализма и детерминизма, још није превладавање.
Индивидуализам, који се тако интензивирао крајем XIX века побунио се против владавине природног и социјалног поретка над људском индивидуалношћу. Индивидуализам је грозница слободе старог Адама, старе слободе. Стога слобода у индивидуализму не ствара космос већ му се супротставља. Слобода у индивидуализму је слобода одвојена, отуђена од света. А свака одвојеност, отуђеност од света води робовању свету, јер све туђе и удаљено може за бити само принудна нужност. За индивидуалисту је свет увек насиље над њим. Крајњи екстремни индивидуализам покушава да идентификује људску индивидуалност са светом и да порекне читав свет који се налази изван ове преувеличане људске индивидуалности. Али ова идентификација човека са светом се остварује само привидно. То је – демонска самообмана. А реално, индивидуализам, пориче да је човек микрокосмос и да су његова стања космичка. Индивидуализам понижава човека, не жели да зна за светски, васионски потенцијал човека.
Индивидуалиста грозничаво жели да се ослободи света, космоса, али доспева само до ропства. Јер унутрашње одвајање себе од васељене неминовно води споља њем подређивању њој. Индивидуализам је пустош индивидуалности, њено осиромашење, смањивање њеног светског садржаја. тј. скретање ка небићу. Индивидуалност која је постигла апсолутну одвојеност и отуђење од васионе, од хијерархије живих бића, преобразила би се у небиће, нестала би без трага. Индивидуалност и индивидуализам су супротни. Индивидуализам је непријатељ индивидуалности. Човек је – органски део светске космичке хијерархије и богатство његовог садржаја је директно пропорционално његовом сједињењу са космосом. И индивидуалност човека проналази пуноћу израза само у универзалном, космичком животу. Индивидуалност у индивидуализму је без садржаја, празна. Слобода у индивидуализму је само болесничка грозница. Да ли је Ибзенов Пер Гинт потврдио своју индивидуалност2 Да ли је задобио слободу: Он је грчевито потврђивао слободу и био је ње лишен; он није био особа, личност, био је роб нужности. Пер Гинт је — генијална трагедија индивидуализма. Индивидуализам је трагедија празне слободе. Индивидуализам не каже – „желим ово“ (садржај), већ каже – „хоћу то, што пожелим“ (празнина). Али слободни чин воље мора да има садржај, предмет, сврху – он не може да буде празан, беспредметан, несврсисходан. Слободни чин воље жели „ово“, а не „оно, што пожели“. У овој одбрани свога права да „желим оно, што пожелим“ је ропска психологија, то је психологија оних који су изгубили слободу, психологија малолетника. Истински слободни људи потврђују вољу садржински а не формално; они знају шта желе. Формално-празна слобода и јесте слобода старог Адама, слобода пада, слобода детињства света, У индивидуализму се буди ова формално-празна слобода. Индивидуализам може да буде симптом светске кризе, али се он још налази у предтворачкој светској епохи, у њему се још испољава незрелост воље, њена слобода. У индивидуализму слобода добија погрешан правац и губи се. Индивидуалност и њена слобода се потврђују само у универзализму. Зрела и слободна воља усмерава акт свога хтења, своје деловање, према космичком, божанском животу, на богати животни садржај а не у празнину. Зрела и слободна воља је стваралачка воља, која излази уз себе у космичко постојање. Индивидуализам је У суштини нестваралачки, негативан и празан пошто човека лишава оног васељенског садржаја према коме стваралаштво једино и може бити усмерено. Појам индивидуализма је још увек збркан и недовољно разјашњен. Понекад под индивидуализмом подразумевају ослобађање индивидуалности од спољашњег притиска, природног, социјалног, притиска одређеног морала и утврђеног друштвеног живота. Оваквом схватању индивидуализма се мора признати позитивна вредност. Немогуће је, на пример, порицати позитивне елементе у индивидуализму ренесансне епохе. Људска душа вреди више него државе,
обичаји и традиције, него било каква спољашња корист него читав спољни свет. Али у прецизном значењу, које се појављује тек у наше време, индивидуализам је супротан универзализму, он је издвајање људске индивидуалности из васељене, самообожавање те индивидуалности. Такав индивидуализам води уништењу човека, његовом паду у небиће. Бескрајно је јадан и празан човек, ако изнад њега нема ничега, ако нема Бога, и бескрајно је богат и пун смисла човек, ако постоји нешто више од њега, ако постоји Бог. За човека је немогућ развој ако нема вишег и божанског, он тада нема ни где, ни како, ни у ком правцу да се развија. Ослобађање људске индивидуалности од Бога и од света јесте убиство човека. То ослобођење је робовање ђаволу. Слобода човека је повезана са слободом света и остварује се само у ослобађању света. Морају се скинути окови, скинути чини светске нужности, да би човек реализовао виши, слободни живот. Индивидуализам само учвршћује ту атомизираност, отуђеност делова света, која и јесте зачараност и окованост у присилној нужности.
Из књиге – Николај Берђајев – Смисао стваралаштва
