Човек је биће које вреднује, које одређује квалитет. Одређење вредности и уређење њихове хијерархије је трансцедентална функција свести. Чак и дивљак вреднује. Али у нашем свету хијерархија вредности је изврнута, ниже је постало више и више је придављено. Живот људских друштава стоји под знаком владавине економије, технике, лажљиве политике, бесног национализма. Хијерархија вредности одређује се по принципу корисности, потпуно равнодушне према истини. Духовна култура је угушена.
Поставља се питање не о вредностима које је створио човек, него о вредностима самог човека. Циљеви људског живота су избледели. Човек је престао да схвата ради чега живи и нема времена да се замисли над смислом живота. Живот човека испуњава се средствима за живот, која су постала самосврхе. Замена циљева живота средствима веома је карактеристичан процес људског живота, којим се много тога објашњава. Сјајан пример је одређујућа улога економије, која је фасцинирала Маркса. Али економија се без сумње односи само на средства, а не и на циљеве живота. Између циљева људског живота и средстава која се користе за њихово остварење постоји раскол и често ни најмања сродност. То је један од резултата објективације која увек доводи до раскола и потчињава се нужности. То што у свету феномена узрок рађа последицу у суштини је неморална појава. Из тога произилази да је у нижем поретку света нужно применити силу и насиље за остварење било каквих циљева.
Kарактеристично је да зле циљеве нико не износи директно, зло се увек прикрива добром, легитимише се њиме. Зло постаје очигледно тек у примењеним средствима. Средства уопште сведоче о људима, о духу слободе или ропства, љубави или мржње. Постоји опасност у остваривању било каквог циља по сваку цену. Ако је за остварење потпуно правичног социјалног уређења и среће нужно мучити и усмртити неколико милиона људи, онда главно питање никако није у циљу, него у примењеним средствима, циљ одлази у апстрактну даљину, средства постају непосредна реалност.
Достојевски је оштро поставио питање о томе да ли се може изградити рајски блажени свет на сузи једног недужног, измученог детета. А међу милионима измучених у циљу остварења будућег блаженства сигурно није мало невиних. Принцип „циљ оправдава средства“ сигурно није сада измишљен. (…) Ево што је ту најважније: не то што су средства аморална, окрутна, ни налик на узвишене циљеве, не, главно је то да се до циљева, када се примјењују зла средства супротстављена тим циљевима, никада ни не стиже. Све се тада замењује средствима, циљеви се заборављају или се претварају у чисту реторику. Рђава средства обликују душу, добри циљеви престају да буду животна снага. Отуда царство лажи у које је загњурен човек. (…)
Служење не протуречи стваралачкој слободи, оно не може бити изнуђено и нема никакву вредност када се јавља као резултат насиља. Kао највеће зло јавља се утилитаран однос према истини. Истина никако није слуга човека и никако се не оправдава коришћу коју доноси. Човјк је позван да служи истини. За тему о хијерархији вредности огроман и фаталан значај имало је признање економских предуслова целокупног човековог живота. Економски материјализам види у економији првобитну реалност, која се супротставља илузији свести. Али, ово је засновано на очигледној збрци. Економија је тек нужан услов и средство човековог живота а не и његов циљ, не виша вредност и не одређујући узрок. Не могу се бавити филозофијом ако немам храну, одећу, уточиште. Али, филозофија се нипошто не одређује тим условима. Материјалистичка теза да је више епифеномен нижег и да је објашњено из њега, радикална је лаж, потпуно неуверљива. Све узвишено у људском животу, чиме се једино и одређује његова вредност, за материјалисте је илузија свести коју треба разобличити. То је деградирање човека.
Узвишени циљеви живота нису економски и социјални већ духовни. Величина народа, његов допринос историји човечанства не одређује се могућностима државе, развијеношћу економије, већ духовном културом. Немачка је била највећа и на врхунцима европске културе не у време Бизмаркова царства, већ када се састојала из малих држава. Велика грчка култура била је повезана са малом државом. Велики стваралачки успон ренесансе у Италији повезан је с периодом њене територијалне расцепканости. Истина, велико стваралаштво руске културе 19. века повезано је с великим царством, али та култура је сва била усмерена против царства. Стваралачке вредности духовне културе никако нису пропорционалне државној и економској снази водећих држава. (…)
(…) Могуће је замислити три излаза из кризе у коју ступа свет:
1) Излаз фатални. Наставак растакања космоса, космоса природног и социјалног, наставак разлагања капиталистичког режима, тријумф атомске бомбе, хаотични свет откривен у стваралаштву Хенрија Милера, хаос не почетни, не почетка, већ хаос краја, рат свих против свију. То је пропаст света коју не смемо допустити.
2) Насилни, механички поредак колектива, организованост која не оставља места слободи, деспотизација света. То је такођер тешко допустиво.
3) Унутрашње савладавање хаоса, победа духа над техником, духовно установљавање хијерархије вредности, сједињено са остварењем социјалне правде.
Досад превладава мешавина првог и другог излаза. Свет као да ступа у период принудно организованог хаоса, који изнутра нипошто не побеђује. Трећи излаз, једино пожељан, окренут је ка људској слободи. Он не може бити резултат фаталне нужности. У првом и другом излазу, као и у њиховој мешавини, човек изгледа као да је активан, али изнутра је он пасиван. При томе, не може бити речи ни о каквој хијерархији вредности. Духовне вредности једноставно не постоје. То је потпуно стропоштавања духовних вредности у бездан. Може се бити пођеднако песимиста у првом, и оптимиста у другом случају. Потпуно је бесмислено захтевати да буду доказани постојање духовних вредности и њихова велика узвишеност у поређењу са тзв. виталним вредностима. Духовне вредности се пре свега утврђују актом моје слободе. Није најважнија сама вредност. Узвишене духовне вредности ишчезавају када слобода није усмерена ка њиховом утврђивању. Човек је слободан да као реалан призна тек веома мали, веома површински свет, он је слободан да негира своју слободу. Питање о реалности је врло сложено и оно изгледа једноставно само нефилозофској свести. Живот добија дубину и значај тек при његовом схватању у духу симболичког реализма где је видљиви свет симбол невидљивог. Видљиви свет није наметнута нам и принудна реалност, он је окренут ка слободи духа. При томе је најреалније оно што ствара слободни дух.
Из књиге Царство духа и царство цезара (Царство духа и царство ћесара) Николаја Берђајева
