Ћесар је вечни симбол власти, државе, царства овога света. Постоје две основне тачке гледишта на узајамни однос ћесара, власти, државе, царства овога света и духа, духовног живота човека, царства Божјег. Тај однос се схвата дуалистички или монистички. Већ је било говора о релативној истини дуализма у условима нашег света. Монизам увек има тиранску тенденцију, било да је религиозни или антирелигиозни. Сигурно је да схваћени дуализам царства Ћесара и царства Божјег, духа и природе, духа и у државу организованог друштва може оправдати слободу.
Лажно су биле схваћене и протумачене јеванђеоске речи: “Дајте ћесару ћесарево, а Богу Божје“ и речи ап. Павла: “Свака је власт од Бога“. Тумачење тих речи носило је ропски карактер. “Дајте ћесару ћесарево“ никако не значи религиозно одређење ћесара и његове власти, не означава никакву његову процену. То је тек разликовање двеју сфера које се не могу мешати. Речи: “Свака је власт од Бога, које су имале судбоносно значење, врло често су означавале сервилност и опортунизам, у односу према државној власти и сакрализацију облика власти који немају ничег заједничког с хришћанством. Речи ап. Павла немају никакво религиозно значење, њихов карактер је чисто историјски и релативан, проузрокован положајем хришћана у Римској Империји. Ап. Павле се бојао да се хришћанство може преобратити у анархичну, револуционарну секту. Он је хтео да се уведе хришћанство у општесветску историју. Поред тога, треба се сетити да се кроз неко време, у време владавине Домицијана, државна власт карактерисала као звер која произалази из бездана. Питање је далеко сложеније него што се обично, позивањем на речи ап. Павла, мисли. Хришћанство је довољно открило сервилност у односу према царству ћесара. При том се то обично дешавало овако: свака промена – револуционарна или реформаторска – у царству ћесара обично је изазивала супротстављање од стране цркве, осуду новотарија као испољавања духа антихриста. Али, када се стабилизовала и учврстила нова власт ћесара, црква је наједанпут приметила да је то управо она власт која је такође од Бога, и санкционисала је. Тако је испадало да је црква тек санкционисала то што су чиниле друге ванцрквене и ванхришћанске силе, и да није имала властитог идеала друштва и државе.
Николај Берђајев: Из дела Царство Духа и царство Ћесара
