Изгубивши свест о вечном и бесмртном животу, човек је ослободио себе мучног проблема ада, збацио са себе терет одговорности. Овде се одмах суочавамо са моралном антиномијом, која је, по свему судећи, рационално нерешива. Душа води унутрашњи дијалог са самом собом о аду и у овом дијалогу ниједна од страна не побеђује у потпуности. У томе и јесте мука проблема.
Савремено порицање пакла чини живот превише лаким, површним и неодговорним. Утврђивање ада лишава морални и духовни живот смисла, јер се сав живот одвија под мучење. Идеја јесте мучење, мучењем човек може бити приморан на било шта. Али оно на шта је човек приморан мучењем, страхом од паклених мука, лишава се вредности и значаја, није морално и духовно достигнуће. На ову страну ада није обраћено довољно пажње. Све што човек чини из страха од ада, а не из љубави ка Богу и ка савршеном животу, лишено је сваког религиозног значаја, иако је у прошлости овај мотив био највише коришћен ради религиозног живота. Ако постоји ад и прети ми, онда је некористољубива љубав ка Богу за мене немогућа, тада се ја не опредељујем стремљењу ка савршенству, већ стремљењу да избегнем вечне муке. Ад чини човека утилитаристом, хедонистом и еудемонистом, лишава га некористољубиве љубави ка истини. Постоји дубока истина међу оним мистичарима који су изразили свој пристанак на паклене муке и смрт у име љубави према Богу. Ап. Павле је пристао да буде одбачен од Христа у име љубави према својој браћи. Такав мотив био је у квијетичкој мистицу код Фелона, и био је осуђен католичким еудемонизмом и утилитаризмом. Мари де Валес, која је пристала да прихвати адске муке у име спасења оних које је сатана поседовао и осуђених на пропаст. (1) Мистици су се увек уздизали изнад религијског утилитаризма и еудемонизма, који је прожет ионако вулгаризованом идејом ада, а мотиви страха пред адом и пропашћу и жеђ спасења и блаженства – сасвим нису мистични мотиви. Идеја вечног блаженства и вечних мука, спасења и пропасти остаје егзотерична идеја, преламање откровења божанског живота у друштвеној свакодневици.
Н. Бердяев- О назначении человека.
