1. Евхаристија је Трпеза Господња НА КОЈУ ГОСПОД ПОЗИВА СВЕ, И КОЈА СЕ САВРШАВА РАДИ СВИЈУ САБРАНИХ ЗАЈЕДНО (на окупу). Бити учесником Евхаристије значи бити удеоник Трпезе Господње, али БИТИ УДЕОНИК ТРПЕЗЕ ЗНАЧИ „ЈЕСТИ И ПИТИ“ ОД ЊЕ. ДРУГАЧИЈЕГ УЧЕШЋА У ЕВХАРИСТИЈИ НЕ МОЖЕ БИТИ, и другачијег учешћа, почев од прве Евхаристије, коју су савршили Апостоли после Педесетнице, није ни било. То је предање кога се строго држала древна Црква.
2. Верни који би одбијао да се причешћује није могао да општи (заједничи) са народом у молитви, пошто је молитва на евхаристијском сабрању носила евхаристијски карактер. Уздржавање од евхаристијског учешћа било је знак прибрајања одлученима. Доносећи уредбу о одлучивању од Цркве оних који не учествују у молитви с верним народом и који се не причешћују, сабор је само извлачио природан закључак из поступања оних о којима је правило говорило, будући да је удаљавање од Цркве удаљавање од учешћа у Евхаристији. Претећи онима који одбацују свету Евхаристију одлучењем од Цркве, сабор је самим тим свечано објавио да учешће у Евхаристији мора да буде крунисано причешћивањем.
3. Евхаристијско сабрање представља пројаву Цркве у свој даној пуноти и свом њеном јединству, а евхаристијско општење израз је живота у Цркви. ОДБАЦИМО ЛИ ЕВХАРИСТИЈСКО ОПШТЕЊЕ, ШТА ОСТАЈЕ ОД ЖИВОТА У ЦРКВИ? Може ли молитва, макар привремено, заменити евхаристијско општење? Молитва Цркве јесте молитва „у Христу“, али не може се бити у Христу без евхаристијског општења са Њим.
4. НЕМА ПОТРЕБЕ ДА ИДЕАЛИЗУЈЕМО ЖИВОТ ПРВИХ ХРИШЋАНА КАКО БИСМО СЕБИ ДАЛИ ОСНОВА ЗА ТВРДЊУ ДА ЈЕ ЧИТАВ ЊИХОВ ЖИВОТ БИО НЕПРЕСТАНО ПРИПРЕМАЊЕ ЗА УДЕОНИЧЕЊЕ У ЕВХАРИСТИЈСКОМ САБРАЊУ. Када се живот хришћана толико удаљио од захтева које је сваки верни дужан да себи постави, јавља се потреба да се он промени макар за неко краће време, како би се више ускладио са захтевима хришћанског морала. Иза овога стоји трагична спознаја да нисмо у стању да кренемо таквим путем на коме ће читав наш живот бити припрема за удеоничење у „Трпези Господњој“. Самим тим ми потврђујемо двоструки аршин нашег живота: с једне стране живот у Цркви, а с друге наш живот изван Цркве. Истовремено се показује да смо немоћни да превазиђемо такву подвојеност сопственог живота. Штавише, наша воља у том погледу све је слабија.
5. У ЕВХАРИСТИЈСКОМ КАНОНУ НЕМА МОЛИТАВА КОЈЕ БИ МОГЛИ УЗНОСИТИ ОНИ КОЈИ СЕ НЕ ПРИЧЕШЋУЈУ. Како је могућно учествовати у евхаристијским молитвама, које су без изузетка усмерене ка причешћивању као према своме врхунцу, са чврстом намером да се не прими причест? 0 овоме се углавном не размишља. Следећи уходану праксу, ми не осећамо сав њен евхаристијски трагизам. Претворивши Евхаристију у Свету Тајну у Цркви, догматичка мисао није била у стању да измени чин Евхаристије у складу са својим учењем. Према самом свом чину, Евхаристија остаје Трпеза Господња, на којој су особе које се не причешћују само присутне. Овај трагизам утолико је већи, уколико се има у виду да је у дубини литургијске свести остало учење о вршењу Светих Тајни од читаве Цркве. У свакој Светој Тајни Црква се моли за савршење саме те Тајне, али у Евхаристији се Црква моли за саму себе, односно за читав народ Божији окупљен са својим предстојатељем ради учешћа у Трпези Господњој. УЧЕЊЕ О „ДУХОВНОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ“ НЕ МОЖЕ СЕ СМАТРАТИ ИЗЛАЗОМ ИЗ ОВАКВОГ ЕВХАРИСТИЈСКОГ ТРАГИЗМА. Ово учење је нејасно и магловито.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име