Бог нам неће судити због тога што нисмо мисионарски ширили веру хришћанску до краја света. Нити ће нам судити што нисмо довољно проповедали веру у своме народу. Нити ће нам судити што нисмо постали теолози и што нисмо писали учене теолошке књиге. Нити ће нам судити што нисмо чинили стотине метанија дневно, нити што нисмо бдели по читаве ноћи, нити што нисмо постили на води или практиковали сухоједеније.

Бог нам неће судити ни за то што нисмо имали веру која може да чини чуда, да васкрсава мртве, зато што то није оно што Бог очекује од нас. Нисмо ми ти којима припада да васкрсавају мртве, већ то једино Богу припада. Он је Пут, Истина и Живот. Нисмо ми казали: Онај који верује у Мене ако и умре живеће(Јн. 11,25), већ је то рекао Он, наш Спаситељ. Господ нам неће судити ни за то што нисмо давали довољно милостиње, добровољних прилога за цркве и манастире, што нисмо раздали сву своју имовину да бисмо нахранили многе сиромахе.

Али, за једно ће нам судити – што се нисмо кајали за своје грехе, што смо живели без покајања, а за то смо имали сво време овога земаљскога живота. Судиће нам за то што смо остали егоцентрични, упорни у себичности и огреховљености, истрајни у непокајаности. Судиће нам сама та непокајаност, јер смо се тврдоглаво оглушавали о  позив Господњи: “ Покај се!“, јер смо одбацивали позив Господњи да наследимо Царство Божије, које нам је Господ даровао. Зато, пожуримо са покајањем! Кајмо се за своје грехе од овога часа – искрено дубински. Не одлажимо покајање за сутра!

 

Из књиге – Духовни живот у свету без Христа

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име