О аутору

Професор др Хуго Тристрам Енгелхарт, млађи, рођен је у Тексасу 1941. По преласку у православље узео је име Герман, по Светом Герману са Аљаске. Докторирао је медицину (Универзитет Тулане, 1972) и филозофију (Универзитет Тексаса, 1969), а његова главна истраживања била су у области биоетике. Његов главни допринос православној етици је књига „Основи хришћанске биоетике“. Био је професор филозофије на Универзитету Рајс и професор медицине на Медицинском колеџу Бејлор, оба у Хјустону, Тексас. Уснуо је у Господу 21.06.2018.

Први део текста можете прочитати на вези https://www.cudo.rs/%d0%bd%d0%b5%d0%bf%d0%be%d0%b4%d0%bd%d0%be%d1%88%d1%99%d0%b8%d0%b2%d0%b0-%d0%bf%d0%be%d0%bb%d0%b8%d1%82%d0%b8%d1%87%d0%ba%d0%b0-%d0%bd%d0%b5%d0%ba%d0%be%d1%80%d0%b5%d0%ba%d1%82%d0%bd%d0%be%d1%81%d1%82/

ДРУГИ ДЕО

На позадини двадесетог века

20. век је био страшно време.

Упркос крвопролићу Француске револуције и њеној владавини терора, Европљани су прошли 19. век у растућем очекивању бесконачног напретка ка вечном миру, вођени разумом и подржани све већом секуларизацијом.13

Иако њихови снови о напретку нису умрли, они били су у великој мери деформисани и делом смрвљени на ратиштима Првог светског рата. Моралне, друштвене и политичке катастрофе 20. века, све изграђене на секуларним визијама напретка, произашле су из ових рушевина и довеле до Холокауста у Немачкој и до убиства десетина милиона православних хришћана у Совјетском Савезу, затим до убијања нових милиона у Кини Мао Цедунга и на крају до поља смрти у Пол Потовој Камбоџи.

Саставни део успостављања совјетске државе било је брутално мучење и убијање православних лаика, монаха и свештеника. Укратко, после Првог светског рата, који је и сам био обележен таласом повећане секуларизације у великом делу централне Европе, у источној Европи је уследио други талас секуларизације који је наметнуо међународни социјализам.

У раним годинама после Првог светског рата, када је почео прогон хришћана и православних хришћана у Совјетском Савезу, Европа је запала у економску кризу што је изазвало политичке кризе уступајући место фашистичком покрету у Италији и националсоцијалистима у Немачкој. Како је приметио Волтер Бењамин, човек од изузетног утицаја14, ово је укључивало смртоносну естетизацију политике.15

Ова ужасна времена била су дубоко узнемирујућа, заиста зла…

Етос Европске уније је трећи талас секуларизације који је ударио од Првог светског рата. Трећи талас секуларизације који сада долази из Европске уније и секуларног Запада показао се заводљивијим и много трансформативнијим од претходних покушаја секуларизације.

Трећи талас кроз своју свеобухватну медијску афирмацију самопоуздања и мирољубивих облика преференцијалне сатисфакције има за циљ да ратове и мученике учини незамисливим. Конкретно, савремени европски етос, доминантни секуларни етос овог доба, захтева деморализацију сексуалних чинова, репродукције и доношења одлуке о крају живота у пука питања избора стила живота и смрти, заједно са чишћењем јавног дискурса од вере.16

Сада се захтева да читава сфера која обухвата оно што је била брига о етици сада буде без икакве валенције кривице или стида. Секуларна морална агенда захтева да јавни форум буде реструктуриран атеистичким или барем агностичким методолошким постулатом кроз који јавни дискурс треба да буде уоквирен тако да изгледа као да нема трајног смисла, као да је све дошло ниоткуда, никуда не иде и нема крајњу сврху. Мученици својом крвљу одбацују овај савремени секуларизујући пројекат.

С обзиром на захтеве овог трећег таласа секуларизације (Camper&Lewis 2012; Gutmann 2003; Zucca 2012), који инсистира на томе да се не помиње трансценденција која није културолошки редукована, присуство светитеља мученика је – неприхватљиво.

Како Зука каже, сада су „религијским уверењима сада је забрањен приступ у јавну сферу и не могу представљати извор званичне истине коју подржава држава. Уместо тога, држава је прихватила концепције моћи и истине које не зависе од верских уверења”.17

Још је горе ако су светитељи мученици из новије историје и из сопствене земље, јер указују на то да је мучеништво за истинско веровање још увек могућност овде и сада. Глорификација мученика је, дакле, саблазан најмање три пута.

Прво, у случају бивших комунистичких земаља, величање недавних мученика идентификује мушкарце и жене који су погинули од стране бруталног међународног социјализма чија историја није у потпуности одбачена. Такво одбацивање захтевало би препознавање зла режима без Бога. Међутим, такво јавно признање коси се са културним зрном савремене Европске уније, која је, иако блажа и мекша, ипак такође режим без Бога.

Друго, насупрот залагању секуларне правде доминантне секуларне културе да потисне препознавање трансцендентног, Црква, у јавном величању мученика који су у многим случајевима пре своје мученичке смрти имали прилично проблематичне политичке и друге ставове, проглашава скандалозно милосрђе Божије, чија је милост крши секуларне људске захтеве за правдом. Црква објављује да је правда кроз Христа обавијена милосрђем. Као што је Тертулијан рекао, мученик „добија од Бога потпуни опроштај, дајући у замену своју крв … [да би мученик] обезбедио опроштење свих преступа.“18 Крв православних мученика пере све грехове. Ово опште опроштење подсећа на одговор који Мојсије добија од Бога када се усуди да тражи да види славу Божију. Бог тада објављује своју славу: „Смиловаћу се коме се смилујем и помиловаћу кога помилујем“ (Изл., 33.19).

Последње и најважније за овај рад, такви мученици доводе у питање савремену доминантну секуларну културу, заједно са њеном посвећеношћу животу унутар хоризонта коначног и иманентног, јер су ови мученици дали своје животе за личну основу истине изван граница хоризонта коначног и иманентног.

НАСТАВИЋЕ СЕ

Фусноте

13 – Philipp Blom, The Vertigo Years: Change and Culture in the West, 1900- 1914, (New York: Basic Books, 2008), A. N. Wilson, God’s Funeral, (New York: W. W. Norton, 1999).

14 – McMurtry, Walter Benjamin at the Dairy Queen, (New York: Simon & Schuster, 2001).

15 – Eiland, M. W. Jennings, Walter Benjamin, A Critical Life, (Cambrige, MA: Belknap Press, 2014), M. Eksteins, The Wall Street Journal CCLXIII.61 (March 15, 2014), C5-C6.

16 – T. Engelhardt, Jr., Dopo Dio, Morale e bioetica in un mondo laico, (Turin: Claudiana, 2014).

17 – Zucca, A Secular Europe, (Oxford, UK: University Press, 2012), p. 22.

18 – Roberts, J. Donaldson (eds.), Tertullian, Apology L, vol. 3, in: Ante-Nicene Fathers, (Peabody, MA: Hendrickson Publishers,1994), p. 55.

ИЗВОР: https://orthodox-theology.com/media/PDF/IJOT1.2015/Engelhardt.pdf

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено:16.09.2022.

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име