Пред распећем Господа Христа,
на рамену разбарушени венац греха,
није душа као некад невина и чиста,
већ копни препуна лажног смеха…
Тихо, у даљини песма херувима,
пред чистотом трепти и ломи се глас,
и понека варница што заискри у очима
и понека жеља да бар на трен блесне блажени спас.
Шапат са њених усана брани веру што се гаси,
док низ леђа клизи нови изданак смрти,
помози Боже, опрости и спаси,
силна је реч кад се кроз поља истине заврти…
На пиједесталу љубави, земљи приклоњено чело,
горка је свака мрвица исповеди,
у светлост, у светлост срце похитаће смело,
да корацима недостојним пут вечности следи.
Пред распећем Господа Христа,
на испуцалим прстима небеска топлина,
још једном покушаће да заблиста
негдашња заборављена, уснула дубина…
***
По челу хладне постеље умилна слутња,
спавала је немирно, дрхтећ као прут,
на пресеку веђа заиштила је мудра ћутња,
да закрвављених очију исусовски пређе пут.
Напољу, негде, гинули су људи,
у љубичастим жилама увенула страст,
живети као пас, под маском, у заблуди,
да све промашаје прати бескрајна сласт.
Долазила је у сновима, небо погледом будила,
по немирној обали ходила у одежди блуднице,
рајским воћем врагове нудила,
за водиље бирала звезде злослутнице…
Поклонио месец последњи уздах пред свануће,
одвалио парче облака и маше озарен милином,
не мари, а зна – напослетку ипак увенуће,
тек да се поново роди и засија свом силином.
По челу хладне постеље лаж и опсене,
далек је пут кад прашина ваздух запали,
свака мисао остављена нехајно, да свене,
само ће у грудима остати жал што нисмо више дали…
