Завапио демон из дубине неистражене свести,
залеђена страва саливена у крви и спремна да заблиста,
полако, несигурним кораком испитујем хоћу ли је срести,
ил’ поново ћутећ’ да мрем пред крстом господа Христа?
Попут пожара тиња циник у месечевом горком ходу,
у огледалу истине неки нови одраз мени сличан,
изгубљен у лагумима похоте тражећ безусловну слободу,
премудро схватајући да за љубав више није вичан…
Ноћ и звезда пратиља да ме из несанице прене,
Мефисто на рамену заподенуо још један круг,
па кроз осмех репетицијом буди замукле успомене,
тврдећ’ шапатом да је молитва мој најбољи друг…
А она… негде на крилима јорданских власи,
у гласу јој светлуца и даље исти неокајани пораз,
свилене груди бројаница хиландарска пркосно краси,
над чистотом жеље преузвишено дрхти аријевски образ…
Не опомињи ме враже, ноћас и трезан пут пакла пратим,
читава поворка небесна труби, нова душа на починак се спрема,
окренућу се још једном, можда задњу слутњу прошлости да вратим,
и препустим забораву све оно чега више нема…
II
Под шапком мрака утапа се живот у модре даљине,
на прстима од стакла нижу се псалми Давидови као магновење,
шушти лишће, митарства јецајима ближе низине,
кроз ветар спушта се глас, песма, божанско откровење…
Не препознајем више ни трагове смеха
што под прозором заборава тискају бреме,
ал’ понекад, тако, умивен бдењем, припитомим хорде греха,
да тек на трен зауставим залуд утрошено време…
Корацима бележим сваку мисао прожету Заветом,
трепери снага под налетима страха и горчине медне,
курва је судбина… мистериозна луда што господари светом,
варљиве су очи њене: покаткад вреле, покаткад ледне…
Снивају обриси бреза о бескрају светлости,
у стаблима немирни новембар мирише на њене груди,
ал’ нехајна магла спутава машту, покушаје блискости,
опомињући да смо ипак, само мали, сићушни људи…
Оседлао недодир усковитлана пространства нигдине,
испуцала јесен блешти под ногама изгубљеног раја,
у налетима ветра гнезди се тама – невеста тишине
и расте, расте близина несвести уткана у проклетство промашаја…