„Једно је веровати у Бога, а друго познавати Га.“ + Свети Силуан
Ја сам православни хришћанин који живим у Хомеру на Аљасци и искусио сам Исуса Христа на Хималајима, у Индији.
Слушам откуцаје срца кише напољу… Хладна, аљашка магла која дува са залива, смарагдна брда сада када је јесен овде и лето отерано у планине. Млечно бела магла шири се заливом као свилени дух.
Посећивао сам манастире траписта, још док сам био католик, на почетку средње школе, и тражио свезу љубави. Прочитао сам довољно филозофије да бих знао да знање није довољно, да је остварење у уму потпуно другачије од искуства откровења срца.
Провео сам два рођендана на Хималајима…
Путујући шљунчаним путевима који се спуштају дубоко у ледене јаруге поред којих бесни река Ганг још увек не препуна прљавштине, блата и новина које су сељаци прочитали и бацили у реку; још не носећи остатке Индијаца у свом току – открио сам да ме је Христос пронашао.
Тешка је и необично убедљива атмосфера када се суочите са самим собом и Индијом окружени црним лешевима, белим снегом, паганским ватрама и опасним животињама. Узео сам аутобус северно од Делхија. Била је гужва, тесно и скучено, муве су зујале између мог лица и прозора замазаних смеђом слузи…
Толико је загађено у Делхију, толико дима у боји кафе, толико паре да заиста не можете да видите сунце. Видели бисте ту, наранџасто-црвенкасту куглу како се диже изнад хоризонта петнаест минута ујутру и поново петнаест минута увече када погнута иде доле као исцрпљена глава изнад планина.
Одрастао сам као католик, али сам се окренуо будизму после часа самохипнозе у мојој католичкој средњој школи, експериментишући са медитацијом и „пажњом.“ Тада сам искусио озбиљне симптоме маничне депресије, делимично зато што сам се свесно одбио од Јудео -Хришћанског Бога, а и зато што ми је живот код куће био јако, јако тежак.
Постао сам анксиозан и стекао сам екстремно самодеструктивне навике, тако да је будизам изгледао као савршена врата за решавање или нерешавање мог окретања од Бога и породице и фокусирања моје енергије на растварање у Празнини, мехуру који се раствара у бескрајној реци без личности, Татхагатагарбхи.
Елемент који ме је навео је да дам жељи на вољу и напустим своју сопственост како бих избегао патњу. Али жеља и нијетако лоша, посебно када је у питању љубав која захтева више од једне особе и самим тим поништава сваки појам напуштања себе, а волети, истински волети значи давати, што може захтевати жртву и патњу.
Тако се тибетански будизам стално изнова појављивао, јер је медитација помогла да смирим моју анксиозност и депресију и зато што се та култура показала веома привлачном са свим њеним шареним заставама, њеним лобањама и метафизичким објашњењима ствари, али – шта је остајало када „Ја“ нестане и нема никог другог са ким може постојати однос срца?
Да не говорим, шта су сведочила искуства Јеванђеља, Облака сведока и Свете Цркве? Нисам знао ништа о православљу када сам посегнуо у ормар будизма, али у светлу тога, сада – шта све то значи?
Свесност је деловала што се тиче чишћења прозора ума, што је важно, али онда се многе његове доктрине – а ја сам истражио безброј доктрина – заиста ту заустављају. Празно небо.
Али оно што нису учиниле – и нису заиста ни могле – јесте да ме усмере према сунцу, топлоти сунца и сунчевој светлости – чини се да све религије садрже понеко семе истине, али не успевају у сведочењу о Тројичном Богу. И све моје деструктивне навике и везе, и свака мантра и јога, и све чиме сам се наситио; кроз све то ме је Христос довео к себи.
Да се вратим на причу, ја сам у Делхију, у аутобусу…
И после сат или два седења у том скученом, пуном загушљивог и мокраћног ваздуха, чујете како се предњи зглобови отпуштају, аутобус коначно растеже своје артритичне зглобове и шкрипи полако напред. Он се котрља, главом напред, према прометном главном путу. Петнаест минута кашљемо и скачемо низ пут, далеко од мог прљавог, али веома симпатичног уточишта Манџу Ка Тила, неке врсте тибетанског избегличког кампа испресецаног телефонском жицом, мокрим и уским уличицама пуним паса, беба у пеленама и полиовируса.
Калдрмисане улице и пекаре, бакарне дрангулије и оружје; ово је прво место на земљи где сам срео губу и њену сестру дечју парализу.
Почетак мог духовног рата.
Обично сам их виђао заједно, ово двоје – дечју парализу и губу – како се збијају око бурета пуног ватрених крпа, у тами као бојице, руку као прежвакани хлеб, зуба жутих и испуцалих.
Видим дечака кога напада мршави, опаки пас са дугим, мокрим крзном и лудим очима – личи на црвену и жуту лисицу – сплет крзна и крви и цвиљења. Таксисти, који чекају своје поподневне муштерије у близини смрдљивих, препуних контејнера крећу за чудовиштем у страшном налету лудила и таме. Гоне ту ствар циглама отпалим са степеница суседне продавнице, остављајући дечака топлим и мокрим од сопствене крви док му је псећи зуб изломљен у нози.
Овде је и патња и личност и жртва…
Изгледа младо, али његово лице не показује знаке невиности.
Његове тамне очи ме прате док трчим неколико стопа да узмем флашу воде, а затим се враћам. Гледамо се. Његове дуге, опуштене руке и прсти почели су да трљају део коже који се отворио и шикља чудна, љубичаста течност. Мокра маховина стопала и горак мирис смећа лебде у ваздуху.
Краве ишаране повраћком у близини једу покварену храну и кутије од млека са контејнера. Чекају доктора, али он никада не стиже. Не знам шта друго да радим. Дечак гледа кроз мене, шепајући у уличицу и нестаје у страшној тами. Овде ћу живети укупно пет и по месеци.
Дошао сам овде практикујући будизам и хиндуизам једанаест година, а напустићу га као хришћанин…
Мислио сам да ћу се можда придружити будистичком манастиру или да ће ме мудрац открити у планинама да проведем остатак живота на Хималајима доживљавајући егзотичну мистерију и просветљење. Прочитао сам десетине сутри разних Буда, имао подвучену и излизану копију Бхагавад-Гите и Упанишада и читао сам све момке из Калифорније, Бхагаван Даса, Рам Даса, Кришна Даса и чак упознао већину њих, све „хипи“ идоле из 60-их који су узели киселину(ЛСД, п.п.) и одлетели у Индију да „нађу гуруа.“
Прочитао сам Be Here Now и одрадио целу сцену дроге, али упркос свим шареним статуама и марихуани и тантри, без обзира колико „празан“ сам постао, није било довољно и осетио сам…како да кажем ово…да нешто није у реду.
Радио сам као водич кроз дивљину за ризичне младе у пустињама Ајдаха. Подучавајући примитивне вештине, медитацију и мантре и радећи са психолозима на развоју метода емоционалне и бихејвиоралне терапије…
Јурио ме вук, убио сам звечарку. И док сам тамо – ово је усред мог живота пре Христа– заправо пред крај, почео сам да доживљавам чудне ствари. Не само док сам путовао кроз Индију, већ и пре тога, и не само ја, већ и моја девојка.
Видели смо, и сви који су били укључени у овај рецепт мантре, медитације, јоге, доста тога и трезвени – видели смо сенке и демоне, искусили дрхтавицу и безбожну анксиозност и страх.
Тако да сам знао да је нешто чудно, да се нешто дешава. Није све мишљење, све веровање, јер ако имам слободну вољу и постојим ван тела (а имао сам много искустава у којима сам знао да сам више од свог тела и ово је једна од ствари која ми је помогла да одбацим и на крају оставим торбу источњачких религија, поред Божје милости) – да ако сам ја више од свог тела и ако имам слободну вољу и могу изабрати да прихватим или одбацим љубав, онда то могу и други, а ово већ покреће питање добра и зла, исправног и погрешног.
Да ли је то оно што сам радио, зар не?
Кога сам пратио?
Да ли су ове ствари, ова божанства само архетипови и ако нису, ако су „стварна“, да ли су „добра?“
То је као да скочите у океан и схватите да тамо плута много различитих ствари, безопасних створења, нека од њих су лепа, а нека – у ствари баш она која ће вас и напасти – су отровна, а астрални живот, духовни живот, је такав. Врло брзо, када сам стигао у Индију, схватио сам ово. И био уплашен.
Дечак оболео од болести лубенице, главе натечене на комаду тканине испред врата моје гостинске собе; облак црних мушица које се вијугају преко празних ребара и шупљих очију људске бундеве за Ноћ вештица и дуге, браон руке његове мајке које звоне сребрним накитом док просе за рупије.
Па зашто сам оставио подршке пуну и лепу девојку у Орегону да бих доживео ово? Почињао сам да поправљам свој однос са родитељима, добијам више самопоуздања и читао сам Пут ходочасника неколико месеци раније, али то је било са свим тим мојим калифорнијским стварима и никада нисам видео никакву везу између тога и православља, нити једном питао где је Црква која продубљује нечији однос са живом, љубавном Истином?
Где је истина – Личност, као што сам касније прочитао код оца Серафима Роуза.
Кренуо сам до ушћа реке Ганг, до Ганготрија, у планину.
На свој 28. рођендан, слушао сам откуцаје ветра на литицама, на води и нисам доживео спознају ума, иако се то, сасвим сигурно, десило, али само једном када је у срце ударила нека врста херувимског мача доживљавајући откривење које се дешава у сусрету са живим Богом, Исусом Христом и самим собом који се одваја од себе.
Шта да кажем?
Све што сам учио, вежбао, искусио свих једанаест година излило се из моје главе, на једно и на друго уво и замењено је њиховим приближним хришћанским терминима; испунило се, заправо, и знао сам да је реинкарнација немогућа кроз васкрсење, јер Ја сам сопство, душа и знао сам да је карма немогућа јер функционише независно од ‘Бога’ и да постоји Божанска интервенција; био сам сведок томе и искусио је.
У пећини, радостан бол у мом срцу; у пећини – нема више самоће, нема више одвојености.
На Хималајима, и мислим одмах, као да сам био заражен, заиста сам срео Христа, и на тренутак сам био нем, а у Вечности сам у свом срцу видео Личност Божију као Христа, и никада, никада, нисам могао бити сам.
Можда бих се ОСЕЋАО сам, наравно, (иако је и то сумњиво), али бих се сетио немогућности самоће. Можда би то и требало да буде наслов овог писма.
Па шта се десило после?
Узео сам Библију и прочитао је у гостинској кући у Дарамсали, удаљеној више од 12 сати, а онда се вратио у Америку, након потресних путовања аутобусом и огромних церемонија запаљених тела и жутих и црних богова и богиња и пао у крило Православне цркве, у Јуџину, и – сада само претрчавам због временске ограничености – и посетио манастир Светог Антонија у Аризони и све манастире и цркве између, довољно дуго да се напуни душа и помолим се светом Херману који би ме, његовим заступништвом, могао одвести право на острво Спрус тамо где ћу, клечећи пред његовим моштима, наћи дом.
У Хомеру. Има још, али писаћу касније. Толико се тога догодило мом срцу. Опростите ми што сам лутао и на моменте био неповезан. Нека нас просветли Отац Светлости и помилује нас.
Амин.
Напомена : Џозеф Магнус сада живи у Порт Таунсенду у Вашингтону. Писац је књига за децу и помаже Фондацији Отац Лазарус Мур. Да бисте посетили његов блог и прочитали више његове поезије, кратких прича и других списа, посетите овде: Слуга молитве http://servantofprayer.wordpress.com/
deathtotheworld.com
Превела редакција Чудо
