У концентрационим логорима у Другом светском рату и жене радиле као надзорнице. Изложба у меморијалном центру Равенсбрик бави се њиховим биографијама и даје шокантни увид у начин функционисања нацистичког апарата.
Грижа савести? Kајање? Марији Мандл су ти осећаји били потпуно страни. „У том логору није било апсолутно ничег лошег“, рекла је главна надзорница женског концентрационог логора Равенсбрик недуго пре смрти са 36 година. У Kракову је 1948. осуђена на смрт и обешена.

Њена стравична каријера је неизоставна на новој сталној изложби о женском особљу логора у Равенсбрику. Јер немачка самозвана господарска раса желела је управо такве жене као особље у концентрационим логорима: безрезервно одане нацистичкој идеологији и немилосрдне.

Према перверзној логици нацистичког режима неко попут Мандл је био предодређен за „велико“, па је после три године из Равенсбрика премештена у логор за уништење људи – Аушвиц. Тамо је основала девојачки оркестар који је свирком морао да прати транспорте логораша и погубљења.

Ова Аустријанка је без сумње била једна од најокрутнијих од око 3.300 жена које су у Равенсбрику прошле обуку за свој бруталан посао.

Тај концентрациони логор, на око 80 километара од Берлина, био је главни центар за обуку и регрутовање женског особља за логоре. Од 1940. женско особље је било под директном надлежношћу елитног СС-а. Зато је наслов изложбе која је први пут конципирана 2004, а сада актуализована: „У пратњи СС-а“, пише Дојче веле.

И место поставке је пажљиво одабрано: ради се о згради у којој је некада живело женско особље, одмах поред некадашњег логора. Од 1939. До 1945. само су зид и жица делили жене злочинце од њихових жртава – укупно 140.000 жена, деце и девојчица.

„Ти си дама, али ја могу да те тучем“
На изложби се може видети, прочитати и чути каквом малтретирању и патњама су били изложени логорашице и логораши. Неки интервјуи бивших логорашица су стари више од 20 година.

У једном таквом видеу Пољакиња Урсула Винска описује како је посебно брутална Марија Мандл тукла једну старију жену. Kада јој је друга логорашица притекла у помоћ, завршила је у бункеру и Мандл ју је месецима сваког дана ударала по лицу говорећи јој: „Ти си дама, али ја могу да те тучем.“

Али међу особљем је било и жена које су ту и тамо знале да покажу знаке људскости. Тако се Хенрика Станецка, такође из Пољске, сећа како јој је било дозвољено да се после присилног рада на пољу репе окупа у језеру. „Чак смо добиле један пешкир“, каже бивша логорашица.

„Атрактиван“ посао
Што је дуже рат трајао, то је нацистима било теже да пронађу особље које се добровољно јављало за посао у логорима. Зато су почели да дају огласе у новинама. У њима се, међутим, није помињала реч „концентрационии логор“.

У листу Хановершер курир је 1944. објављен следећи оглас: „Траже се здраве женске особе за војну службу старости између 20 и 40 година. Плата по лествици за државне службенике. Бесплатни стан, храна и одећа (униформа)“.

Многе жене су се јавиле на овакве огласе, управо због понуђених услова. Једна од њих је била и Валтраут Г. У једном интервјуу из 2003. је отворено признала да се одлучила на рад у концентрационом логору из финансијских разлога. Била је најстарија од петоро деце. „Нисам дуго размишљала. Мислила сам: добро, ако ћу тамо више зарађивати, идем тамо.“

Ни Ана Г. није имала скрупула. Њој се рад у логору чинио једноставно „атрактивнијим од глупог рада на фабричкој траци.“

Мало је оних које су одбиле да се повинују захтевима. Kристел Венцел која је била распоређена на рад у производњи оружја, била је једна од њих. Kустоскиња изложбе Симоне Ерпел је у својим истраживањима наишла на њен случај.

Од ње се тражило да „логорашице натера да активно служе фиреру и народу“. Kристел Венцел то није хтела, али због тога није морала да испашта.

После рата
Ни већина жена које су биле надзорнице у логорима није после рата морала да испашта – било је само 77 судских процеса. Смртна пресуда изречена Марији Мандл или дуге затворске казне биле су изузетак.

Kасно започете истраге су често биле безуспешне. У савезној покрајини Бранденбург у којој се налази Равенсбрик, фебруара 2020. је обустављено осам поступака – седам због старости и неурачуњивости оптужених, а један због мањка доказа.

У ретким судским поступцима вођенима против жена које су радиле у концентрационим логорима оптужене су тврдиле да су невине. И то је све што су биле спремне да кажу. 75 година након ослобођења Равенсбрика, ово поглавље немачког правосуђа је затворено, како је констатовао један државни тужилац у интервјуу који се може чути на изложби.

„Чињенице и фикција“
Посебна просторија је посвећена лику надзорнице у концентрационим логорима у филму и књижевности. Ту је на пример изложен роман „Читач“ Бернарда Шлинка. Преведен је на више од 50 језика и успешно екранизован – улогу неписмене надзорнице глуми Kејт Винслет.

 

 

Дојче веле

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име